Pesma nadomak srca - Slađana Ilić
Njegova poezija je aktuelizacija filozofije pesimizma, bavi se: prirodom umetnika, pesnikovim dobrovoljnim izgnanstvom, neshvaćenošću umetnika u dehumanizovanom svetu. Pesnik se ironijski osvrće na prošlost, konstatuje i analizira nepovoljan savremeni trenutak. Razmišlja o jeziku i o rečima, u stalnoj je borbi sa njima, želi da bude ukrotitelj reči, želi da sažima i sabija smisao u formu, mada poezija, kao što ćemo uočiti, formu prevazilazi.

Knjiga o srcu Saše Jelenkovića presek je dosadašnjeg pesnikovog rada na polju književnosti. Sačinjena je od dvadeset i pet pređašnjih, unekoliko izmenjenih, i dvadeset i pet novih pesama. Usled drugačije kontekstualizacije starih i novih pesama, Knjigu o srcu možemo sagledati kao potpuno novu pesničku zbirku.

Pesme u knjizi svrstane su u sedam ciklusa, zbirka ima i prološku i epilošku pesmu. Uz pojedine pesme Saša Jelenković umeće citate pojedinih pesnika i filozofa, ti citati su u značenjskom saglasju sa pesničkim prosedeom ovog stvaraoca.

Njegova poezija je aktuelizacija filozofije pesimizma, bavi se: prirodom umetnika, pesnikovim dobrovoljnim izgnanstvom, neshvaćenošću umetnika u dehumanizovanom svetu. Pesnik se ironijski osvrće na prošlost, konstatuje i analizira nepovoljan savremeni trenutak. Razmišlja o jeziku i o rečima, u stalnoj je borbi sa njima, želi da bude ukrotitelj reči, želi da sažima i sabija smisao u formu, mada poezija, kao što ćemo uočiti, formu prevazilazi. Pesnik nastoji da od jezika načini poslušnog bernandinca. Pokušava da proceni značaj i vrednost reči, vrednost pesme. Pati zbog činjenice da je ljudska spoznaja ograničena, da je Svetski um nedohvatan za čoveka i rastužuje se pred činjenicom da je čak i ljubav relativizovana. U svojim razmišljanjima najčešće je na tragu Šopenhauerove i Kjerkegorove filozofije.

U pesničkom diskursu Saše Jelenkovića pretežu pesimizam i melanholija. Pesnik nas uvodi u apokaliptičku atmosferu uvodnom pesmom Fragment o prostoru, a zatim i prvim ciklusom koji je nazvan Pusta zemlja. Zatečen u apokalipsi, lirski subjekt izgovara molitvu: Oče moj, - kuda se sakriti?

I usled eliotovaske atmosfere, pesnik čezne za još većom usamljenošću i za očuvanjem sopstvenog sveta, za očuvanjem sopstvene unutrašnje pustoši. Njegova neutaživa pesnička želja je da kao stvaralac zauvek ostane neprobuđen iz sopstvene pesničke nesanice. Iako pesnik, uskraćen je da najavi tačno vreme apokalipse, jer apokalipsa već uveliko traje. Kako bi nas na pesnički način uveo u takav svet u kome već nepesnički jesmo, stihom opominje na banalne manifestacije svakodnevice: ... Jesi li imao utisak da ćeš - nešto propustiti ako ne uključiš televizor?

U nastojanju da poetizuje pustu zemlju, pesnik oseća nedostatak totalne pustoši, onakve kakva je potrebna za pesmu. Za nastanak pesme, zaključujemo, presudne su usamljenost i pustoš u duši pesnika: Već dugo pokušavam da opišem pesmu - o pustoj zemlji: sve sam usamljeniji, - gnezdi se pustoš u meni...

Kao stvaralac, sa gordom težnjom da nadvlada Demijurga i postavi sopstvene principe sveta, nastoji da uspostavi raspored vremena koji će biti primenljiv na pustu zemlju. Ipak, vreme kao najmoćnija i neprikosnovena sila, kao surovi sudija, samo sebe kreira i osmišlja. Vreme se ne povinuje nikome i ničemu, pa ni želji pesnika. Ono izaziva teskobu, od ljudi stvara senke i kamijevske junake: Vreme je svemoćno, ono može da ujeda do besnila.

Zahvaljujući dehumanizovanom svetu, samom pesniku počinje da nedostaje samouvažavanje. Život u takvom svetu svodi se na nedostojan kompromis koji podrazumeva licemerje: Sve sam prihvatio: prezir, sablazan, licemerje.-Unedogled, svako mi je bio drag....

Po pesnikovom shvatanju neophodna je reintepretacija aktuelnog trenutka, reintepretacija istorije, reintepretacija umetnosti. Ni za šta nije dovoljna tek tradicija. Menja se svet, menjaju se poetike. Trebalo bi usled besmisla pronaći novi smisao ili novu, drugačiju besmislenost. Potrebno je izaći iz okvira, potrebno je iznova se snaći u rečima,... zauvek se raspršiti izvan okvira slike.

Iako poezija nema nikakav zadatak, osim estetski, pa makar to bila i estetika pustoši, pesnik tiho opominje da ne bi trebalo nuditi rime - koje učvršćuju hladnoću i - pustoš sveta. Potrebno je sve iznova osmisliti kako bi se melanholija pesnika približila nekoj od manifestacija večnosti: ... I da moja melanholija bude večna kao pesak.

Večna melanholija opominje i na večiti tok, na dovršavanje prstena. Čitajući Knjigu o srcu saznajemo da je već sve bilo, da se već sve dogodilo. Zlatna doba i doba gubavaca se smenjuju. Smenjuje se dolazak varvara i doba Rimljana. Pesnik sluti skori povratak varvara i podseća na činjenicu da svi počeci nastaju, ili bolje rečeno, smenjuju se, uvek revolucijom, uvek dolaskom nekakvih hordi. U svemu, samo pesnik ostaje uvek pesnik i uvek odmetnik, hipersenzibilna priroda: Sve što dodirnem uđe -u mene: narastem i čekam da zidovi - postanu mostovi.

Pesnik se stalno bori sa geometrijom, osporava njene granice, zaposeda i transformiše njen prostor, puni ga sadržajem, sabija smisao. On traga za sažetošću, sažima raspršen duh, stalno je u traženju oblika, ali ne i okvira. Traži formu koja iskušava i raspinje. U poeziji Saše Jelenkovića geometrija se preobražava u elegiju. Ipak, potpuno sabijanje u formu nije moguće zbog ljudskog srca koje živi zahvaljujući stalnoj, usijanoj i nedohvatnoj muzici, najsavršenijoj umetnosti koju je nemoguće ukrotiti u formu.

Stvaralac govori i o mukotrpnosti stvaralačkog procesa, pa ga mnoštvo reči asocira na kamenolom. Iz sopstvenog iskustva zna da se do pravih reči dolazi teškim i rizičnim radom. U svom stvaranju, pesnik je stalno zapitan nad fenomenom poezije. U više navrata pokušava da je definiše. Njegov pokušaj definisanja poezije nužno se pretvara u pitanje, jer niko valjano na to pitanje ne može da odgovori: a poezija - pane Herbarte - šta je: - najava tragedije ili njeno -odlaganje?

Pesnik nikada neće saznati odgovor zato što je on ipak samo čovek, jer je i njegova saznajna moć ograničena. Ne ostaje mu ništa drugo do da i dalje stvara prihvatajući neizvesnost sudbine onoga što je stvorio. Svestan je da neko izvan nas - povlači liniju - da nas kao kokoši - omeđi glupošću. On relativizuje značaj poezije zato što naslućuje da mu je poznato samo njeno zemaljsko poimanje. Njen univerzalni značaj on koji je zarobljen u telo, ipak može samo da naslućuje. Ono što još svojim ljudskim umom naslućuje je i sudbonosni značaj pesnika koji je ugrabio poslednji momenat da poslednjim kresivom zapali prvu vatru. Rezigniran zbog zarobljenosti u materiju i zbog toga večito bezdoman, čezne za suvom dušom heraklitovskom, za čistim duhom neoplatonističkim, za sudbinom po kojoj bi mogao pesništvo da sagleda iz nekih viših sfera: ... možda ti kad postaneš čisti duh - zauvek dodele jedan od života pesnika.

Duša i umetničko stvaranje u stalnoj su vezi, uslovljavaju se. Svako umetničko delo po svom nastanku i započinjanju sopstvenog bivanja po sudbini ( možda i po pravdi ), traži smrt autora. Tako delo živi od smrti svog tvorca dok ovaj ne oživi sa početkom stvaranja novog umetničkog dela. Tako pesnik po sudbini i živi i umire kroz bol i ranjivost: Vezali su te rečima, muzikom, kletvom - dušo, budiš se uvek u novoj smrti. -Zar nisu rane jedine tvoje oči?

Pesnik skrušeno i skromno zaključuje da je njegovo nečitko pismo rukopis vetra po pesku i da stoga neće odoleti zubu vremena. Svojim zemaljskim glasom koji teži da zaliči na muziku sfera, on ipak spoznaje tajnu alhemije, pa razmenjujući zlato za ultramarin hrani svoje srce. Ko hrani svoje srce ultramarinom, pretvoriće i rukopis vetra po pesku u stranicu peščane knjige. Nju sigurno neće razlistati vreme.

Slađana Ilić