San od bezbroj slika - Tihomir Brajović
Poput Elpenorovih pisama, knjige koju pojavljivanjem gotovo neposredno sledi, i Elpenorovo buđenje sasvim transparentno upućuje čitaoca na izvesno tematsko-motivsko i izražajno-oblikovno „ukrupnjavanje” što ovde postaje deo na svoj način zaokružene pesničke slike sveta. Obrisi te slike naznačeni su, naravno, referencijalnim poljem mitske paradigme, imenovane naslovnim sintagmama i jedne i druge knjige.

Ne bi, svakako, bilo najbliže istini kad bi se kazalo da pesničke zbirke Saše Jelenkovića još od samog početka ne teže celovitosti i svojevrsnoj kompozicionoj jedinstvenosti koje treba da ih učine pesničkim knjigama u punom značenju te reči, a ne tek istim naslovom, koricama i hronološkim zadatostima objedinjenim nizovima pesama. Od Neprijatne geometrije (1992), preko zbirke Ono što ostaje (1993) i, posebno, Heruvimskih tajni (1994) i Kraljevskih objašnjenja (1998), pa sve do Knjige o srcu (2002), poezija ovog zapaženog pesnika „generacije devedesetih” otkrivala je - nekad u manjoj, nekad u većoj meri, ali po pravilu vidnu - potrebu pevanja u znatnijem zamahu i iz obuhvatnije perspektive iz koje se pojedinačni stihovi, pesme ili ciklusi neretko ukazuju kao delići istog, objedinjujućeg poetskog viđenja sveta.

Poput Elpenorovih pisama, knjige koju pojavljivanjem gotovo neposredno sledi, i Elpenorovo buđenje sasvim transparentno upućuje čitaoca na izvesno tematsko-motivsko i izražajno-oblikovno „ukrupnjavanje” što ovde postaje deo na svoj način zaokružene pesničke slike sveta. Obrisi te slike naznačeni su, naravno, referencijalnim poljem mitske paradigme, imenovane naslovnim sintagmama i jedne i druge knjige. Tek ovde, međutim, počinju prave nedoumice. One se tiču opsega i smisla oživljavanja i pesničkog dopisivanja jednog u osnovi minornog mita, one epizode uliksovskog mita, u stvari, koja pripoveda o Odisejevom mornaru Elpenoru, mladom pijancu koji je prespavao pripreme za odlazak sa Kirkinog ostrva, a onda u žurbi pao sa zida na kojem se probudio i, slomivši vrat u tom padu, skončao neslavno, da bi se Odiseju javio tek još jednom, kao sena, prilikom njegovog boravka u Hadu, moleći ga da mu nekako pribavi večiti spokoj i počinak, budući da je ostao nepogreben.

Tragikomičnost je, nema sumnje, onaj neizbežni utisak koji ova mitska epizodija izaziva u svesti današnjeg čitaoca, goneći ga da u bizarnoj mešavini ušeprtljavanja i stradanja, hedonističkog samozaborava i kobnog zakašnjenja za brodom vlastitog spasenja prepozna možda ponešto i od svog doživljaja u svetu „nečistih”, nerazlučivih i nestabilnih vrednosti i značajeva. Moguće je, uostalom, da ista vizura postoji i u samorazumevajućem doživljaju ove poezije, koja u elpenorovskoj tragikomičnosti, što suštinski osciluje između minornosti i mitskog sa-učestvovanja, jednim delom raspoznaje i svoj sopstveni položaj u svetu savremenosti i posle-modernosti.

Početkom prošlog veka, u jednom od svojih sugestivnih autopoetičkih eseja („Oroz pred Endimionom”), u donekle sličnoj antičko-mitskoj analogiji veliki pesnik našeg modernizma Tin Ujević misiju pesničke reči video je kao u osnovi humanističko-etički gest razbuđivanja zaspale lepote sveta, skamenjene strahom od smrti i svekolike rugobnosti postojanja. Početkom ovog veka, jedan agilni pesnik ovdašnjeg poslemodernizma, evo, pozvanje pesničke reči, čini se, nazire iz obrnute perspektive, kao neizvesnu (samo)spoznajno-antropološku delatnost razabiranja u predvorju buđenja i smrti, jer „usnuli rade na stvaranju sveta”, pa zato „Smatraj izgubljenim vreme što ga nisi / proveo u snu” i „ne mari da se probudiš, / spavač se ne plaši, on istrajno usavršava / preziranje sveta!”. O pomerenosti i samosvesno-ciničnoj „degradiranosti” ovakvog shvatanja u odnosu na ujevićevsko-modernistički „herojski” entuzijazam, verujem, nije potrebno trošiti reči. Potrebno je, međutim, primetiti da ovo odbijanje bezuslovnog priznavanja legitimiteta takozvane pojavne stvarnosti po svoj prilici ne znači i prihvatanje nasleđa avangardno-modernističke, recimo nadrealističke, ali ni pomodne, „postmodernističke” poetike, budući da se ovde pesnički brani tek „Nauk o podražavanju izučen na muci / da se ućutkaju ludaci koji misle / kako san je prelazak u čisti jezik, i da / nakon smrti priče prava priča sledi”.

San je najfrekventnija reč i središnja kategorija Jelenkovićevog tumačenja elpenorovske epizode odisejevskog mita, u kojem, reklo bi se, kroz poetsko uobličenje fenomena oniričkog bdenja i buđenja, svoje mesto ponajpre pronalazi aluzivna evokacija zrele, modernističko-džojsovske verzije iste, uliksovsko-fineganske paradigme, ovde nagoveštena vizijom „sna od bezbroj slika”, onog sna u kojem „što više / sanjaš to si budniji u smrti”, jer - kako paradoksalno kazuje nesvakidašnji lirski junak ove knjige - „ja spavam / iza sna, ponekad sanjajući sebe, samo da bih / potvrdio ludilo mirovanja”, i otuda „Više nije važno da li se u snu hraniš / javom, niti da li javu hraniš snom”. Upravo tu, u tački vrtoglavog stapanja jave i sna, života i smrti, otvara se, verujem, mogućnost potpunijeg razumevanja opredeljenja za ovo opsesivno bavljenje figurom jednog marginalnog mitskog junaka. Ambivalentna jednako koliko i tragikomična, Elpenorova sudbina ukazuje se kao sasvim podesan fikcionalni predložak za ovovremensko pesničko raspitivanje o drami egzistencijalne i artističke samosvesti u svekoliko rastočenom svetu u kojemu su značajnost i važnost tek mutna prisećanja a individualna postojanja u najboljem slučaju ironijska svedočanstva nedoumice o tome „može li se snom uteći / od raspadanja” ili makar dosegnuti „prihvatanje potrebe da se prespava / uzvišeni poduhvat pronalaženja razloga / zbog kojih u čulima nikada se ne nahodi / ono čega u razumu i previše ima”.

„Zaronio u epu, izronio u pismima”, Jelenkovićev Elpenor je, dakle, fikcionalno-poetski medijum onog drugačije teško zamislivog i izrazivog samo(pr)ogledavanja u kojem „Sve je moguće, pa i to da je uspavanih / mnoštvo, a samo da jedan je spavač”, u kojem, drugim rečima, Elpenorov sindrom, kao pojava „nepotpunog buđenja sa sumračnim stanjem, dezorijentacijom”, poetsko-metaforičkim gestom iz kliničkog izrasta u psihološko-ehgzistencijalni, a delom možda i civilizacijsko-kulturološki kompleks. Pažljivo oko zapaziće, pritom, i onu dublju ambivalenciju koja ovde ide od formalno-izražajnog ka tematsko-značenjskom aspektu pesničkog stila. I Elpenorova pisma i Elpenorovo buđenje knjige su, naime, koje se neprestano kolebaju između monološkog i dijaloškog tona, i baš u tom kolebanju, čini se, znatnim delom i pronalaze vlastitu verbalnu i smislotvornu energiju.

Dovoljno verziran čitalac primetiće, stoga, da Elpenorova pisma nemaju tek jednog „adresata”, tj. da to nisu samo pesničke epistole „od” Elpenora, nego i „za” njega, kao što će, recimo, dovoljno razbuđen čitalac Elpenorovog buđenja tokom čitanja po svoj prilici uvideti da su na izvestan način nesročne polazne tačke „buđenja prvog”, za koje „ovo nije potraga / ovo je razgovor neobičan”, i poslednjeg, „buđenja dvadeset četvrtog”, za koje više „nema razgovora samo govor... samo tumačenja”. Tamo gde govor smenjuje razgovor, a tumačenje zasenjuje (is)kazivanje otvara se, naravno, pitanje neizbavljivog subjektivizma naspram nepopravljivog objektivizma, apsolutnog solipsizma naspram svekolikog relativizma. Pogrešno bi, međutim, bilo razumevanje koje bi ovu „ili - ili” perspektivu uzelo kao konačnu. Verovatno najizrazitiji kvalitet poetskog rukopisa Pisama i Buđenja predstavlja neodluč(e)nost između oprečnosti koje ocrtavaju raspolućenu sliku sveta savremenosti njihovog pesnika, ali i njihovog čitaoca u skoro istom opsegu.

Sveprisutna ambivalencija sna i jave, života i smrti, razgovora i govora, to je onaj značenjski opseg i smisaoni horizont na kojem pesništvo Saše Jelenkovića u ovom dvoknjižju ili svojevrsnom diptihu tka svoj protežni „san od bezbroj slika”, svoj artističko-intelektualni dijaloški monolog ili pak monološki dijalog iz kojeg su konačnosti i izvesnosti iščilele zarad aluzivnosti i sugestivnosti. A kad je o tako pobuđenoj aluzivnosti i sugestivnosti reč, onda ono što ostaje po svoj prilici više nisu ni heruvimske tajne ni kraljevska objašnjenja, nego ono što tek „Pisaće se paukovom niti... po koži čitača, / da bi vikom, bolom, naricanjem bilo iskazano”, jer stih neminovno dozreva do mere svog unutrašnjeg zrenja, jer „nekakav će odgovor stići kaže telo / kada te probude kada poveruješ da se neće / okončati izdajom ovo rasipanje”, jer zaista i najzad, kako kazuje pesnikov Elpenor ili Elpenorov pesnik na samom završetku, „otvorena su vrata srca vrata hrama su otvorena”, a nakon toga, izvesno, otvorene su i dotad nedirnute mogućnosti pevanja i razumevanja.

Tihomir Brajović