Elpenorova zagonetka - Gabriela Babnik
S obzirom na naziv pesničke zbirke – Elpenorova pisma – i sudeći po brojevima označenim pesmama (pismima), u knjizi je sve vreme reč o govoru samog Elpenora; međutim, postoji mnogo više perspektiva i pesničkih govora, od kojih je najzanimljiviji odnos autora (lirskog subjekta) i ovog epskog lika. Nužno izjednačavanje zahteva prelazak jednog u drugo, međutim, poklapanje nikada nije potpuno.

»Onaj koji je smišljao zagonetke i parabole / da bi objasnio i obuhvatio nesreću i sakrio / njenu pravu prirodu i posledice, neman je što / guta vreme.« Zagonetka, koju je izmislio Saša Jelenković u pesničkoj zbirci Elpenorova pisma, zasniva se na mitološkom liku: Elpenoru. Osim skromnog pominjanja u Odiseji, da je reč o »najmlađem članu Odisejeve posade, ne preterano srčanom vojniku, a i glave nešto sporije.«, i Elpenorovog sindroma (objašnjenog u dvadesetom pismu), o njemu je uglavnom sve nepoznato. Elpenor je lik iz Odiseje koji veoma brzo nestaje, sopstvenom glupošću postavši žrtva Kirke: pijan se budi u Kirkinoj palati, dezorijentisan zakorači u prazninu, slomi vrat, i zbot toga mu »duša odlazi u Had « (prevod: Anton Sovre, 1982). Otuda i zaključak o Elpenorovom sindromu: »Odlikuje ga nepotpuno buđenje sa sumračnim / stanjem, dezorijentacijom, neprepoznavanjem mesta, poluautomatskim ponašanjem.« Ukoliko tome dodamo još i stanje između budnosti i sna, opis je skoro potpun. Osnova za zagonetku je postavljena.

S obzirom na naziv pesničke zbirke – Elpenorova pisma – i sudeći po brojevima označenim pesmama (pismima), u knjizi je sve vreme reč o govoru samog Elpenora; međutim, postoji mnogo više perspektiva i pesničkih govora, od kojih je najzanimljiviji odnos autora (lirskog subjekta) i ovog epskog lika. Nužno izjednačavanje zahteva prelazak jednog u drugo, međutim, poklapanje nikada nije potpuno. U slučaju govora subjekta, obično je reč o poziciji pojedinca koji je udaljen od »civilizacije«, »brezbrojnih ljudi«. Takva relacija se čini romantičnom (u smislu: poezija spasava), ali ipak je podvrgnuta ironiji. Ukoliko se pesnik na nekim mestima otvoreno pita: »Koliko će trajati ova bolest?«, već u sledećem trenutku će to destruisati: »Toliko osećanja, a tako malo straha /…/, da otkrih čudesnu / budalaštinu: podrhtavanje srca.« Pored odnosa »mene i njih«, tu je još i odnos jezika i pesama, i jezika i samog pesnika. Pesma (smenjuju se pesme različitih dužina) jeste građevina, zbir, neprobojnost jezika – kao što to označava nemački izraz Dichtung; a istovremeno je jezik (za pesnika) Redak gost u rodnom domu (između ostalog i sa idejom, da se jeziku da lik Elpenora), i zato je, kada je u pitanju sam jezik, potrebna neprestana otvorenost, budnost pesnika. Međuigra jezika i pesnika otvara pitanje međusobne zavisnosti, koliko to jedno drugome do /po-puštaju: »/…/ kada jeziku priznam da je od mene načinio / krijumčara, a ja od njega bernardinca«. Subjekt bez jezika, naravno, gubi potpunost svoje egzistencije, a jezik bez subjekta ne postoji, i zbog toga subjekt nadvladava jezik, artikuliše ga, savetuje ga, posmatra ga, poseduje unutrašnju perspektivu: »Na ovom ćeš poslu umreti, saputniče, / nerazdvojni, slavoljubivi prevrtljivče.« Tačka susreta između pesnika i jezika je pesma, sa pitanjem: »I dok budeš padao, reci: / u koji čas susrešću se s tobom?«

Pretpostavimo li da je svet pesnika bez jezika ne-moguć, čista supstancija / samo slika, onda je najverovatnije, da uvodni stih u jedanaestom pismu: »Dobro došao u unutrašnji džep sveta /…/« važi za jezik, a moguće da je reč i o pozdravu upućenom čitaocu (što je manje verovatno, iako je upravo i čitalac stavljen na probu i uključen u igru), ili je to pozdrav koji je upućen Elpenoru, u smislu da mu se pesnik, kao Vergilije Danteu, nudi za vodiča kroz svet snova. Govor lirskog subjekta u prvom licu, prilikom prizivanja jezika je moguć, ali moguć i verovatan je (u pesmama) – i govor Elpenora iz prebivališta mrtvih: Hada. Sve to omogućava vanvremensku perspektivu, mogućnost da se događaji sagledaju od njihovog početka do sadašeg trenutka: »Da sam mogao znati kako se odvija / nešto već opisano kao poslednje / i stidno, ne bih slavio obećano /…/.«, pri čemu se često prepoznaju promene, odnosno činjenica da je sadašnjost drugačija od prošlosti: »ukinuta iznenađenja, / nemiri na ulicama pred odlazak na putovanja / postali su uobičajena pojava«.

Govor lirskog subjekta i govor druge osobe ponekad ustupaju mesto samoj priči, jer poezija više ne otkriva sopstvenu metodu, već esencijalizuje druge žanrovske postupke: »/…/ povest je tkala izmišljajući uvek novog / junaka /…/ Druga je vezla objašnjenje /…/«. Dešava se i da se lirski subjekat umnoži i uputi Elpenoru pitanje: »pitamo se: otkuda ti, / svud oko nas, / Elpenore?« Dakle, reč je o odzivu, pitanju o tome koliko su drugi odgovorni za Elpenorova lutanja: nakon što se njegova duša »skotrljala« u Had, Odisejevi prijatelji nisu prineli nikakvu žrtvu niti su ga pokopali. Elpenorova smrt u Odiseji je, dakle, ostala da visi u vazduhu kao slučajna, neherojska smrt (iako je jasno da je reč o – Odisejevom – ne tako velikom žrtvovanju Kirki, kada posada napusti njeno ostrvo i krene u Had, kuda je, zapravo, Elpenor veoma brzo otišao, bez ikakvih uputstava). Jelenkovićev Elpenor takvo hipnotičko, dualno stanje između budnosti i sna, jednostavno komentariše: »/…/ najgora je od svega raspršenost koja nije kazna / nego iskorenjenost lišena obrazloženja«. Stanje: »prisutnost u svemu, a ipak nemogućnost ukotvljenja« - na toj tački, gde se Elpenorova neulovljivost poklapa sa pesničkom otvorenošću, budnošću – trebalo bi završiti: »konačni mir u koji bih mogao / da utonem kada bi prelomili / moje veslo uspravili ga u pesku na obali / zalivši mesto podsećanja medom in vinom / i tada bi moja neherojska smrt / stajala na putu spokojstva«. Darovanje se nije dogodilo, jer je Elpenor umro neherojskom smrću (i nije bio ni heroj, čak ni post -ahilovski, pre svega je bio samo poklon Kirki) ili – pošto žrtvovanja u vreme Odiseja (koga pre svega odlikuje lukavstvo, dovitljivost i ne fizička snaga) nisu više sprovodili; između ostalog, izmenjen je i odnos prema smrti – uporedo sa odnosom prema herojima. To i sam Elpenor, nakon trideset i tri lutalačka pisma, primećuje; predlažući ukidanje starih običaja i uvođenje novog sredstva plaćanja: »koliko, kada, i čime plaćaju mrtvi / na kojoj zvezdi, svoj čudesni govor?«

Mogući odgovor bi bio, da Elpenor uopšte nije lutao, već da je bila reč o svojevrsnoj zarobljenosti u konceptu: da mora biti heroj, i da samim tim mora i biti sahranjen kao heroj. Međutim, Jelenkovićev Elpenor moli za novi svet, s novom prošlošću, a istovremeno se predaje svom »nesahranjenom« stanju: »utoni u svoje lutanje /…/«. – Elpenor, dakle, otelotvorava nekakav dekonstrukt u konstruktivnom (epskom) svetu: »bez mene, / strane sveta su toplije i ne smetaju im / uzrok i posledica, erupcija i erozija.«, kaže, čime evocira misao, da je njegovim likom, usput, nesvesno, obuhvaćena izvesna nelogičnost. Jelenković mu, u tu svrhu, daje dendijevsku pozu, čak i ničeansku svemogućnost. Uprkos tome da je smrt odbila Elpenora, on je još uvek napada, težeći konstrukciji, dovršenosti, uspostavljanju gravitacije (»gravitaciji /sam/ dodavao ludilo«).

Nesreća, suočavanje sa smrću je dakle otkriveno/skriveno preko minornog književnog lika, koga je Jelenković, uprkos upozorenju, da Elpenorova lutanja mogu proizilaziti i iz kruženja kroz književne svetove (između ostalog i kroz Ovidijeve Metamorfoze), iznova prisvojio. Iako se čini, da lik ne govori iz perspektive konzumenata (pisaca), već sam po sebi i iz po-smrtnosti, konačno je reč još o jednom od postupaka potrebnih za »oživljavanje« književnog lika (jezika). Uprkos tome što Elpenor (ukoliko uopšte) govori iz vanvremenske perspektive, nad njim se još uvek prostire pesnikov panoramski nad-pogled (kao i u slučaju jezika): »Različiti su opisi njegovog lika, u jednom / se mit i literatura slažu: beskrajno lutanje, neprestana glad /…/«. Na kraju krajeva, ipak je nemoguće otarasiti se osećaja, da pesnik putem među-stanja, mekih prelaza (između govora drugog lica i samog lirskog subjekta, između simbolike i vraćanja u realno) sopstvenom pesničkom subjektivitetu koji traži i priziva jezik, stavlja masku, dok Elpenoru ne preostaje drugo do »da izmisli samog sebe«. A u kolikoj meri govor iz posmrtnosti ispituje vitešku, prašnjavu poziciju pesnika, pitanje je Jelenkovićevih budućih pesničkih zbirki.

Gabriela Babnik   
Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović Čar