Ekskluzivan modernistički topos - Gojko Božović
Poznat kao pesnik koji u stihovima vodi dijalog sa izabranom i najstrože zamišljenom tradicijom svetske poezije, u rasponu od antičkih stihova do Ruževiča, od Helderlina do Herberta, Jelenković u Elpenorovim pismima plodnu tradicijsku osnovu jedne epske priče prevodi u modernu povest o sudbini poezije i o sudbini modernog čoveka, o poziciji pesničkog glasa i o poziciji svakog ljudskog svedočanstva.

Antičku priču o Elpenoru, najmlađem Odisejevom saputniku, iskoristio je Saša Jelenković kao osnovu za osnovu na kojoj je nastao niz od 37 Elpenorovih pisama uokvirenih prološkom i epiloškom pesmom. Mada učestvuje u herojskom poduhvatu, u poslu koji se bliži ljudskim granicama, a katkad ih i prevazilazi, Elpenor nije tipični primer heroja, a čeka ga i neherojska smrt, kada od pića i mamurluka pada s krova i lomi vrati, pa potom neko vreme ostaje nesahranjen.

Takav je i Jelenkovićev Elpenor. Svestan svog neherojskog statusa, on govori "iz predela slabo osvetljenih", glasom "izgubljenog sumnjala", znajući jedino da je "rasut, razvejan, razbijen".

"Zaronio u epu, izronio u pismima", tako se kaže u jednom od ovih pisama. To otkriva osnovnu poetičku poziciju Jelenkovićeve knjige. Poznat kao pesnik koji u stihovima vodi dijalog sa izabranom i najstrože zamišljenom tradicijom svetske poezije, u rasponu od antičkih stihova do Ruževiča, od Helderlina do Herberta, Jelenković u Elpenorovim pismima plodnu tradicijsku osnovu jedne epske priče prevodi u modernu povest o sudbini poezije i o sudbini modernog čoveka, o poziciji pesničkog glasa i o poziciji svakog ljudskog svedočanstva. Još jedan dijalog valja prepoznati u ovoj knjizi. Elpenor, naime, nije samo Odisejev saputnik, on je i jedan ekskluzivan modernistički topos. Obnavljajući njegovo prisustvo u savremenoj srpskoj poeziji, Jelenković naglašava i svoju privrženost modernističkom tipu pesništva.

U Elpenorovim pismima naglašenija je narativnost u odnosu na ranije pesnikove knjige, a neka od pisama prave su male pesničke priče. Ipak, Jelenković ostaje veran paradoksalnom spoju koji obeležava njegove stihove. On je autor jasnih, aforistički spregnutih stihova i zatamnjenih pesama. Kada se njegove pesme razlože, a stihovi uzmu pojedinačno, onda ga vidimo kao pesnika prodornih stihova, nalik kakvim definicijama, ali zato kada pesmu pogledamo kao celinu, onda je obavezno vidimo u znaku stečene zatamnjenosti, izukrštanu aluzijama i kulturološkim relacijama.

Gojko Božović