Poruka u boci - Saša Radojčić
Naravno, iz vidokruga ne bismo smeli da izostavimo ni mogućnost da je kroz Elpenorov lik pesnik zapravo progovorio o samome sebi: ko kome piše, čija ruka ispisuje ove opore poslanice, i čiji ih glas čita – to će nam ostati do kraja skriveno. Bili bismo na pogrešnom putu ako bismo u Jelenkovićevoj knjizi hteli da vidimo samo obnoviteljski napor za ponovnim uobličenjem jednog drevnog mita, ako bismo hteli da vidimo samo još jednu varijantu tihe strasti za mediteranskim suncem i obalama, konačno ako bismo hteli da vidimo samo učeni komentar milenijumskog preobražaja izvesnih književnih motiva.

Posle Knjige o srcu (2002), za koju je dobio prestižnu Popinu nagradu, Jelenković je u svoje pesništvo knjigom Elpenorova pisma uneo jednu važnu novinu. Dok je ranije njegov iskaz ostajao u fragmentu, kao jedino mogući iskaz o svetu koji je izgubio svoju celovitost i koji se više ne nada da će moći da je povrati, u ovoj knjizi pesnik polazi putem novog otkrivanja sveta, u zanosu obnove jednog pseudomitološkog pogleda. Najavu ovog procesa mogli smo da otkrijemo već u nekim pesmama Jelenkovićeve zbirke Kraljevska objašnjenja (1998), samo sada se taj iskorak jasnije vidi. Dok je u ovoj knjizi pesnik postavljao pitanje sa otklonom u tek nagoveštene mitske slike: „Hoću li se udaljiti dovoljno da otkrijem / kontinent meda gde urođenice nude krv / od baruta i srebra”, u Elpenorovim pismima se potrudio oko aktuelizovanja jedne konkretne mitske figure. Elpenor, jedan od saputnika Odisejevih, onaj koji je bizarno nastradao prilikom buđenja iz pijanstva na ostrvu čarobnice Kirke, i čija sen Odiseja kasnije sreće u Hadu i moli ga za smirenje i pokoj – taj „sporedni” lik iz jednog od najvažnijih mitova utkanih u samorazumevanje zapadnog čoveka, kod Jelenkovića postaje noseći simbol savremene subjektivnosti, onakve kako je pesnik vidi, usamljene, ostavljene, i odbačene. Nespokojne: u stvari mrtve, a neupokojene.

Naravno, iz vidokruga ne bismo smeli da izostavimo ni mogućnost da je kroz Elpenorov lik pesnik zapravo progovorio o samome sebi: ko kome piše, čija ruka ispisuje ove opore poslanice, i čiji ih glas čita – to će nam ostati do kraja skriveno. Bili bismo na pogrešnom putu ako bismo u Jelenkovićevoj knjizi hteli da vidimo samo obnoviteljski napor za ponovnim uobličenjem jednog drevnog mita, ako bismo hteli da vidimo samo još jednu varijantu tihe strasti za mediteranskim suncem i obalama, konačno ako bismo hteli da vidimo samo učeni komentar milenijumskog preobražaja izvesnih književnih motiva. Svega toga, doduše, ima u Elpeonorovim pismima, ali ono ključno u njima je lični odnos koji pesnik uspeva da izgradi i održi. „Zato i pišem ove hladne redove,” čitamo u jednoj pesmi, „da ućutkam prekore i okončam skrivanje.” Zar to ne bi mogao biti iskaz kojim pesnik komentariše svoj tekst, ali i okolnosti njegovog prihvatanja i neprihvatanja – slično kao što u stihovima „vratiće se da odgovori, / nepotkupljiv, svež, / i pomalo zao” takođe smemo da prepoznamo autorsku samosvest. Nisu to dakle samo pisma koje piše Elpenor i odašilje ih u praznu budućnost svog hadskog postojanja, nego i pisma koja on čita, ili pisma koja bi mogao čitati, kada ih njegov cinični naslednik uputi natrag preko provalije vekova. Tako očigledno antiherojski lik, Elpenor je verovatno izabran i zato da bi se njime pesnik usprotivio nekim drugim mitovima oživljavanim u poslednje vreme u srpskoj poeziji. Tu implicitno polemičku crtu Jelenkovićeve poetičke pozicije mogli bismo da razumemo kao jednu od konstanti njegovog rada počev od prvenca Neprijatne geometrije (1992) u kome se – opet, zanimljivo, u jednoj poslanici – on opredeljuje između izbegavanja i diskurzivnog odigravanja „tragedije”.

Ali vratimo se Elpenoru i njegovim pismima. Nije li zaista njegova, tako neherojska, tako besmislena smrt, slična svakodnevnom umiranju čoveka savremenog, masovnog društva, žitelja jednog sveta iz koga je tajna zauvek prognana? I ne priziva li ta smrt, kako u antičkom mitskom uzoru, tako i u Jelenkovićevoj obradi, ne samo kao svoje naličje i svoju neostvarenu mogućnost – nego kao nužnu nadopunu – drugi mitski lik, figuru putnika, lutalice, čoveka koji se posle dugog izbivanja vraća domu, Nikoga, Odiseja? I ne ulazi li u vrtlog obnove mitskih slika i obećanje svakodnevne dosade, jednako kao ushićenje pustolovinom? „Najgora je od svega raspršenost koja nije kazna” – besmisao, praznina koja nas usisava i pred kojom, jer je za nas postala neizbežna, osećamo ledeni strah, koji nas koči i čini nesposobnima da prekinemo lanac sužanjstva u udobnosti. Ako su imalo tačna ova naslućivanja o simboličkom polju koje Jelenković hoće da otvori svojom novom knjigom, onda bi se smelo reći da je likom Elpenora pesnik želeo da pogodi uslove ne samo diskurzivnog, nego i istorijskog života savremenog čoveka.

Moglo bi se, povodom knjige Elpenorova pisma, zaključiti i kako ona ostaje u vidokrugu pejsaža puste zemlje koji Jelenkovićeva poezija oslikava od zbirke Ono što ostaje, objavljene pre punih deset godina. Decenija pesnikovog uspona bila je, ujedno, decenija velikog pada stvarnosti koja ga je okruživala. I o tome pišu ova pisma, nalik poruci u boci koja je bačena u okean, za nekog neizvesnog čitaoca, u nama podjednako neizvesnoj budućnosti.

Saša Radojčić