O srcu, izlasku i prekoračenju - Ana Ristović
“Knjiga o srcu” zapravo i jeste knjiga o srcu, koje svojim pulsiranjem ostaje jedini merodavni merac kako svakidašnjice, tako i istorije. Moguće je da vrednost poezije opada rastom akcija na berzi istorije, ali, kako nam “Knjiga o srcu” govori, zakonitosti poezije su zakonitosti obrnute gravitacije, i pristati na nju znači dobrovoljno razmeniti “kilogram zlata za miligram ultramarina”.

Nagrada “Vasko Popa”, za 2002. godinu dodeljena je Saši Jelenkoviću i njegovoj “Knjizi o srcu”, koja nam između ostalog, svojim preokupacijama i svojom zanimljivom koncepcijom, otkriva kontinuitet i uspešnu usaglašenost jednog doživljaja sveta i načina na koji se o njemu može pevati i misliti. Peta Jelenkovićeva zbirka poezije donosi dvadeset i pet starih i dvadeset i pet novih pesama (skriveno, a opravdano umetnutih u kontekst celokupne zbirke). Međutim, zanemarujući hronološki redosled njihovog nastanka i ostvarujući doslednost viziji sveta kao “puste zemlje na kojoj odzvanja pitanje “Kuda se sakriti” , “Knjiga o srcu” svedoči o sasvim opravdanom pokušaju revizije i potvrde vlastitog koncepta, a ne o pokušaju stvaranja knjige izabranih i novih pesama, pojave tako prisutne u poslednje vreme u domaćoj pesničkoj produkciji.

Post-apokaliptični svet o kome filigranskom preciznošću izraza, a pre svega, kao što bi rekao Ivan V. Lalić, strasnom merom učešća, govori ova poezija je, dakle, ne samo eliotovska pusta zemlja koja istajava u svojoj obesmišljenosti, “katalog krhotina”, i svet bez pribežišta, već i svet utvara koji dovodi u pitanje i sam pesnički govor i značenje reči. Utvare su u tom svetu stvarnije ne samo od ljudi, već i od njihovih reči, i kako aforistički kaže Jelenković: “vrednost poezije opada rastom akcija na berzi istorije.” Suočena sa urušenošću kako svakidašnjice tako i istorije i mita, poezija pokušava da pronađe ONO ŠTO OSTAJE i nakon pustoši i nakon same tišine. U svetu u kome “ljubavi nema, postoji samo zamena za ljubav” i u kojem pesnika okružuju oni “koji bi i lestve nebeske – da im pred njuške padnu – potkratili”, pesnikov pokušaj traganja za razrešenjem nikada nije bez ironije, bez distance i sumnje u održivost vlastitih težnji i uspostavljanja novih kategorija. Onaj ko još uvek veruje u reči je prognanik, bludni sin koji se nanovo vraća svom utočištu, svestan da je potpuni povratak nemoguć; onaj koji teži, kako kaže Jelenković, da “postigne obrnutu gravitaciju”, svestan da je i taj pokušaj unapred osuđen na propast. Ono što ostaje u svetu bez rešenja ipak je mogućnost da se sagradi vlastita “tvrđava”, po kojoj je imenovana i poslednja pesma u zbirci “Knjiga o srcu”, tvrđava oko koje će se i dalje prostirati izrovana zemlja, mesto izolacije i kratkog predaha u daljem putu ka Aljasci, kako pesnik metaforično imenuje neku svoju Itaku, konačno odredište, epilog sna o izlasku i prekoračenju:

“Izorana je zemlja oko Tvrđave, / podignut most i, u daljini, umotana prilika,/ kao igla, ušiva horizont. “

Začudna slika “umotane prilike” koja poput igle ušiva horizont, na neki način predstavlja, uz metaforu tvrđave, razrešenje pitanja “kuda se sakriti” u opustelom svetu, ontološkog pitanja koje postavlja cela zbirka pesama “Knjiga o srcu”. Jer ako pažljivije pogledamo, ta slika-metafora je tananom, a vidljivom niti povezana sa slikom koju nam nudi prva pesma u zbirci, pod nazivom “Fragment o prostoru”:

“Svetli kao čaša mleka, / usamljen I čist, prozračna zvezda, / stanovnik šatora, igla peskom zavejana.”

Šator, pomenut u stihovima prve pesme, metafora je osuđenosti na lutanje, na što prisilni, što dobrovoljno prihvaćeni nomadizam, a “igla peskom zavejana” je upravo pojedinac prinuđen na tumaranje po svetu “koji nikome nije dom”, u kome nema sigurnog pribežišta, na lutanje po svetu u kome je postalo nemoguće bilo kakvo prekoračenje granica sopstvene egzistencije I telesnosti. Kako nam prva pesma “Fragment o prostoru” donosi zapitanost o mogućnosti takvog prekoračenja, poslednja pesma u knjizi, “Tvrđava”, donosi razrešenje – nekada “igla peskom zavejana” postaće, uz tananu nit koju nosi sa sobom, veza između tla I horizonta, zemlje I neba, putem pronalaska mogućnosti da se u svetu ruševina sagradi mesto sopstvene izolacije na putu ka krajnjem utočištu, ka Itaci. I pronalazak te mogućnosti jeste, sam po sebi, izvesno prekoračenje.   Elegičnom intonacijom, filigranskim pismom koje uspešno povezuje končiće rasutog sveta, melanholičnim glasom koji se uvek nekom obraća čak i kada je svestan da je primalac poruke davno iščezao, kao i povremenim poigravanjem sa vlastitom formom i elementima konkretnog (sa takvim postupcima se susrećemo posebno u pesmama “Bezazleno”, “Tačno, netačno”, “Utuvi”, “Kvadrat”, koje u izvesnom smislu predstavljaju I pesnikovo izazovno odstupanje od svog prepoznatljivog stila) “Knjiga o srcu” zapravo i jeste knjiga o srcu, koje svojim pulsiranjem ostaje jedini merodavni merač kako svakidašnjice, tako i istorije. Moguće je da vrednost poezije opada rastom akcija na berzi istorije, ali, kako nam “Knjiga o srcu” govori, zakonitosti poezije su zakonitosti obrnute gravitacije, i pristati na nju znači dobrovoljno razmeniti “kilogram zlata za miligram ultramarina”. O tome, između ostalog, govori I “najnežnija” pesma u zbirci, pod nazivom “Libertango” koja otkriva, između ostalog, kao I neke njoj srodne u “Knjizi o srcu” I izvesna nova, kvalitetna prekoračenja na poetološkoj ravni kada je u pitanju poezija Saše Jelenkovića. Ipak, ono što ostaje, kako nam poručuje ova knjiga, u svetu vlastitih i tuđih utvara, jesu reči. Jer, kao što tvrdi Tadeuš Ruževič, pesnik koji takođe govori gledajući kroz staklo traumatskog, veka, postoje i oskudnija vremena od oskudnih, “kada posle odlaska bogova / odlaze pesnici”. Slažemo se sa Jelenkovićem, “Ruževič nije evidentičar”, I “pesničke knjige često liče na pohabane, neiskorišćene pasoše” (“Put ka Aljasci”), ali, parafraziramo li na kraju jednog slovenačkog pesnika, svaka prava pesma ima uvek sveže pripremljenu istorijsku moć: sadržinu koju poseduje je moguće u svakom trenutku I vremenu razumeti kao odgovor na bilo koje I bilo kada postavljeno pitanje. Ostanemo li bez poezije, dakle, one prave I kvalitetne, ostaćemo I bez odgovora, ali I bez stalne zapitanosti o svemu što nas okružuje.

Ana Ristović