Iskorenjenost lišena obrazloženja - Slađana Ilić
U knjizi Elpenorova pisma ukazano je na pesnikov stalni osećaj nespokojstva i dosade u trenucima provedenim u okvirima svakodnevice, o pesnikovom nehaju za civilizaciju i zakone koji su u okviru nje propisani i o njegovoj stalnoj i suštinskoj otuđenosti: Bezbroj ljudi jedni drugima dodiruju lica. / Između mene i njih ni jezika ni čula. Pisanje je za njega pokušaj ućutkivanja prekora i okončavanje skrivanja.

Zbirka pesama Saše Jelenkovića Elpenorova pisma pisana je u epistolarnoj formi, sastoji se od uvodne pesme, kao neke vrste prologa - Redak gost u rodnom domu, od trideset i sedam pesama u epistolarnoj formi i od post scriptuma. Tematska podloga za pisanje ove zbirke je mit o Odiseju i mit o Odisejevom pratiocu Elpenoru. Pesme su sačinjene iz mitoloških i filozofskih slojeva: pokreću značajna ontološka i gnoseološka pitanja, kao i pitanja o nastajanju umetničkog dela, o njihovoj funkcionalnosti i svrsi. U prisećanju na dugu plovidbu Elpenor govori o specifičnoj prirodi stvaraoca - usamljenika. Njegov usamljen glas na velikoj vodi i dugom putovanju simbol je svih pravih pesničkih glasova. Elpenorova pisma govore o unutrašnjem glasu stvaraoca i njegovom obnavljanju. Pesnik nas uvodi u zbirku upoznajući nas sa pesničkim glasom koji će nas voditi kroz čitavu zbirku.

Vraćajući se mitu Saša Jelenković se vraća istoriji, pa značajne događaje analizira iz perspektive pesnika. Naravno, ono što je već stalno mesto u njegovoj poeziji jeste nedmetanje pesnika sa jezikom i stalna težnja pesnikova da ukroti jezik i dovede ga do poslušnosti bernandinca. Elpenor govori o osetljivim, čak teško uočljivim, misterioznim granicama između svetova po kojima luta. Granice između svetova su večita inspiracija za pesnike i lutalice. Pesniku svojevoljno izopštenom iz buke dana draži su silasci. On relativizuje pojam kretanja, pa u vezi s tim konstatuje čak i suvišnost putovanja. Relativizuje i postojanje obećanih prostora i svetova - npr. raja. I ovaj pesnik razmišlja o podmuklom dejstvu biografije, govori o nevažnosti srdžbe i o posebnosti i zaštićenosti, povlašćenosti sna: Često govorim o sebi, / a ne shvatam: nije važna srdžba, / niti odsutnost. Ono što je blisko, / postoji samo u snu. Nećemo bežati / U glasove radoznale, u glasove posustale.

U pojedinim pesmama ove zbirke provejava i izvesni optimizam, što inače nije karakteristično za poeziju Saše Jelenkovića, koji se rado oslanja na filozofske sisteme Kjerkegora i Šopenhauera. Ipak i taj prosjaj optimizma je relativizovan: Dolazi doba devičanske ruke, doba spokojstva / i poverenja, dolazi doba smirivanja, prisnih / pokreta, doba istomišljenika, doba najlepših misli i pomirenja. (Pazi na sebe. Oni će mortriti / Na mene...). Tek iza prosjaja optimizma i panteističkog doživljaja sveta, pesnik nas ipak upozorava na činjenicu da je svet ipak tužan i okrutan.

U postmodernom maniru pesnik se vešto služi aluzijom i paradoksom. Aludira na Dantea i Danteovog vodiča i ukazuje na nemogućnost obraćanja prijateljima pri silasku usled njihovog pripadanja razkličitim svetovima. Vešto aludira na fatalizam Crnjanskog i na biblijsku priču o apokalipsi i o razmetnom sinu: Veran ću biti Severu, vetrovima od kojih čvrsne / vosak na pečatima: neće biti truba, lomljave / i neobjašnjivih promena. U vezi sa pisanjem dato je niz aluzija na Odiseju (Penelopa), na pesmu Laze Kostića Među javom i med snom i na roman Danila Kiša Rani jadi. Saša Jelenković, baš kao i navedeni stvaraoci pisanje poistovećuje sa ručnim radom: Povest je tkala izmišljajući uvek novog / junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak - / povratak ili nestanak razmetnog sina. / Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom – uokrug priče. U knjizi Elpenorova pisma ukazano je na pesnikov stalni osećaj nespokojstva i dosade u trenucima provedenim u okvirima svakodnevice, o pesnikovom nehaju za civilizaciju i zakone koji su u okviru nje propisani i o njegovoj stalnoj i suštinskoj otuđenosti: Bezbroj ljudi jedni drugima dodiruju lica. / Između mene i njih ni jezika ni čula. Pisanje je za njega pokušaj ućutkivanja prekora i okončavanje skrivanja. Govoreći o pisanju pesnik govori i o funkciji umetnosti i konstatuje da ne postoji nijedna funkcija umetnosti osim estetske, ali da bi se toj funkciji umetnosti udovoljilo, potrebno je da pesništvo bude stalan posao, da pesnik bude posvećenik svog posla kao i da ima nečeg janusovskog u sebi: Na ovom ćeš poslu umreti, saputniče, / nerazdvojni, slavoljubivi prevrtljivče. / Ni da ni ne da izgovoriš / neće ti biti dopušteno...

Razmišljajući o sopstvenom putovanju, tj. o sopstvenom stvaralaštvu, pesnik poistovećuje pisanje sa kretanjem kroz lavirint. On ne vidi kraja tom činu. Dakle, nedokučivost pesničkog čina uvodi i izvesnu misterioznost i svest o naporu takvog lutanja. U pojedinim pesmama ove zbirke u skladu sa stoičkom filozofijom peva se o prolaznosti i o težnji da se kratkost života nadiđe večitošću dela, a u skladu sa filozofijom pesimizma smrt i ludilo se tretiraju kao spasenja od mučnosti života: Ne vidim kraj klupku što se odmotava / od srca, kroz vinograde, prema mestu / gde će se otkriti da je ugodno biti mrtav, / lud, zaboravljen. Sve osim nedovršen.

Služeći se tehnikom citatnosti i uvodeći naučni diskurs u umetnički tekst, pesnik se poigrava, oneobičava tekst služeći se Rečnikom psiholoških termina i vraća se mitu - podseća na sudbinu Odisejevog mladog i nerazboritog pratioca, koji se pred odlazak sa ostrva Eje napio i zaspao dubokim snom i koji se pri buđenju stropoštao sa krova Kirkine palate i slomio vrat. Utvrđujući dijagnozu Elpenorovog mamurluka, pesnik nastoji da prodre u još neotkrivenu tajnu ritmova budno stanje / spavanje. S obzirom na to da je po mitu Elpenor ostao nesahranjen, u jednom od pisama ovaj mitski junak ukazuje na činjenicu da se i pojedine smrti razlikuju (herojske i neherojske) i tu razliku argumentuje govoreći o Odisejevoj i o sopstvenoj smrti: … onaj sam čije lutanje nije prokletstvo / lelujanje kroz senke samo je privid / nepogreben nisam sasvim tamo… Razmišljajući o različitim smrtima pesnik govori da svuda oko nas preovladavaju neherojske, slučajne, neposvedočene smrti, pa tako sudbinu čovekovu poistovećuje sa Elpenorovom sudbinom. Elpenor postaje simbol neherojske, obične, ljudske smrti iza koje ostaju samo raspršenost i iskorenjenost lišena obrazloženja, on upozorava ljude na važnost i nepovrat propuštenih trenutaka.   Pesnik se poigrava govoreći o značaju onoga što je u zbirci napisano, distancu od napisanog postiže skrivajući se iza lirskog subjekta i napisano proglašava marginalnim epistolarnim sanjarenjima.


U zbirci srećemo i niz značajnih autopoetičkih iskaza. Pesnik govori o sopstvenom umetničkom postupku i poistovećuje ga sa lutanjima, sa ludilom. Za njega je čin umetničkog stvaranja izdvajanje dela po dela sna, a krajnji cilj mogućnost budnosti u njegovim povlašćenim prostorima. Takva alhemija razotkriva se samo onima koji mogu razmeniti kilogram zlata za miligram ultramarina.

Slađana Ilić