Mitski zaklon - Mileta Aćimović Ivkov
U četrdesetoj godini života Saša Jelenković je pesnik sa izuzetnom biografijom. Prethodna decenija bila je period njegovog stvaralačkog uspona koji se uspostavljao u uslovima velikih društvenih turbulencija – sloma i unižavanja vrednosnog poretka, ali i period žestoke afirmacije jednog anahronog pesničkog modela.
Jelenkovićeve pesničke poslanice kojima ne znamo adresata, intenzivno artikulišu stavove koji se tiču pitanja poetike i pitanja sudbine poezije. Pesnička samosvest u njima, zapravo, „izvan reči što prikazuju i poriču“ preispituje i potvrđuje vlastito poetičko stanovište. Do tačke samorazumevanja, a ona je obeležena jasnom distancom, polemičkim otklonom: „Zato i pišem ove hladne redove, da ućutkam prekore i okončam skrivanje.“

U četrdesetoj godini života Saša Jelenković je pesnik sa izuzetnom biografijom. Prethodna decenija bila je period njegovog stvaralačkog uspona koji se uspostavljao u uslovima velikih društvenih turbulencija – sloma i unižavanja vrednosnog poretka, ali i period žestoke afirmacije jednog anahronog pesničkog modela.

Nova Jelenkovićeva pesnička knjiga obznanjuje izvestan zaokret od fragmentarnog modelovanja pesničkog iskaza koji je paslika decentriranog sveta, iz ranijih knjiga, ali i istovremeni otklon u pseudomitološko oživljavanje (aktiviranje) odabranog lika iz helenske tradicije. I to one figure koja tragikomičnošću čina skončanja i sudbine svoj ekvivalent nalazi u situaciji savremenog čoveka. I, svakako, intelektualca i stvaraoca. Zalazak u mitske prostore pesnik je nagovestio još knjigom Kraljevska objašnjenja.

Gubeći život na Kirkinom ostrvu kao član Odisejeve ekspedicije, Elpenor ostaje nepogreben. Njegovu neherojsku smrt pesnik uzima za obrazac odasvud prikraćene egzistencije pojedinca u modernom svetu ali, istovremeno, i kao pandan mitskom Odisejevom lutanju. Takva njegova pozicija je precizirana u dvadeset prvom pismu: „u smrti nalazim lutanje / proklestvo nesmirenosti / nedovoljno mrtav za mrtve / iz živih odsutan i rasut“. Implicitna nota Jelenkovićevog polemičkog stava u ovoj pesničkoj poslanici, i u ovoj knjizi, biva određenije artikulisana. Implicitne polemičke invektive koje su utkane u ove gorke poslanice predočavaju, najpre, specifično eliotovsko odabiranje tradicije. Tom modelu izbora tradicije, u aluzivnim stihovima, Jelenković suprostavlja anahrono, tradicionalističko poimanje poetske funcije i poetske prakse. „U probirljivosti je tajna“ – zapisaće u dvadeset devetom pismu. Ta ''probirljivost'' podrazumeva i visok nivo verbalne artikulisanosti, koga Jelenković u Elpenorovim pismima dostiže. Treba doduše istaći da su njegove pesničke poslanice u velikoj meri semantički neprozirne i da njegov pev puste zemlje zahteva vanrednu čitalačku sabranost i invenciju.

U neherojskom dobu, čiji smo savremenici, samo junak kakvog oličava Elpenor može reprezentovati društveno stanje i duhovnu klimu. Zbog toga je, da bi taj paralelizam učinio očiglednim, sa svim intelektualnim, simboličkim implikacijama, mitski (anti)junak osuđen na „beskrajno lutanje“ i „Zaronio u epu, izronio u pismima.“ Stihovi u kojima se postulira upitanost pesničke samosvesti iz dvadeset i petog pisma: „otkuda ti / svuda oko nas / Elpenore?“, posredno detektuje razbijenost celine koja se nekada zvala svet. I u pesmi Ivana. V. Lalića iz knjige Pismo, kojoj je mitski junak pozajmio ime, on je viđen/nađen „Razbijen kao lutka“, dok je u drugom Jelenkovićevom pismu on: „patetična, izbezumljena igračka“.

Jelenkovićeve pesničke poslanice kojima ne znamo adresata, intenzivno artikulišu stavove koji se tiču pitanja poetike i pitanja sudbine poezije. Pesnička samosvest u njima, zapravo, „izvan reči što prikazuju i poriču“ preispituje i potvrđuje vlastito poetičko stanovište. Do tačke samorazumevanja, a ona je obeležena jasnom distancom, polemičkim otklonom: „Zato i pišem ove hladne redove, da ućutkam prekore i okončam skrivanje.“ Otuda su velika energija i snaga uložene u postvarivanje dijalektičkog odnosa koji je obrazovan neprestanim variranjem i sučeljavanjem spoljašnjeg uočavanja i unutrašnjeg osećanja i poimanja. Taj podsticajni spreg jasno je doznačen već u prološkoj pesmi Redak gost u rodnom domu: „Ako se i raspada njegov spoljašnji glas / unutrašnji se obnavlja kao dete kad zastane u igri.“ Takav odnos zasnovan na neprestanom suprostavljanju opredeljuje i potencijalno saobražen hermeneutički pristup koji unapred računa sa, poslužimo se Gadamerovim određenjem, aplikacijom – nemogućnošću analitičkog otkrivanja svih značenjskih nivoa i aspekata Jelenkovićevih pesničkih poslanica. Dok se njihova gnomičnost može uočiti sasvim jasno. Mnogi od stihova funcionišu kao maksime. Snaga i sugestivnost fragmentarnog poetskog izricanja, kao i određena angažovana direktnost, u njima se intenzivno stani: „radost umnožava zablude“, ili: „Granice su za onoga koji o granicama razmišlja.“.

Nemogućnost diskurzivnog razrešenja tajne kome su Elpenorova pisma upućena, u epiloškom tekstu pod naslovom Post scriptum, dovedena je u direktnu vezu sa prepoznavanjem i zasnivanjem tradicionalnog modela na koga se valja osloniti: „Ali koji ton, / čiji glas, / uz lice Elpenora / pristaje sad? // Ni Mesec ga ne vide, / niti Mesec spazi on: // da izmisli samog sebe, / to je esve što ostaje mu sad!“. Crnjanskovljeva deviza po kojoj je on samome sebi predak, u ovom slučaju ukazuje na odlučnost pesničkog subjekta da sopstveni identitet trajno zasnuje na ličnom, pojedinačnom viđenju života i osećanju (obavezujuće) tradicije. Tako se mitski Elpenorov lik „Božanstveno bezvremen / uokviren povešću o lutanju.“, u ovom Jelenkovićevim poetskim poslanicama, novovremeno imaginativno i mitotvorno osnažen i simbolički-aluzivno izmešten/situiran u sadašnjicu, implicitno suprostavlja drugim mitovima u njoj oživljenim. Mileta Aćimović Ivkov

Mileta Aćimović Ivkov