Samo govor – Saša Radojčić
San, i buđenje: to su ne samo dve najučestalije reči Jelenkovićeve nove knjige, nego i dva momenta u čijem odnosu se zasniva njena dinamika. Ali to nisu dva odeljenja stanja, pogotovo ne dva stanja kojima bi bilo moguće da se pripišu jednoznačna vrednosna određenja. Stari, možda romantičarski pesnički refleks, predstavljaju iskazi kao što je „Smatraj izgubljenim vreme što ga nisi / proveo u snu”, ili određenje sna kao onoga što smiruje, onoga što ukida lutanje.

Ovo nije vreme heroja, pogotovo ne tragičnih. U ovom vremenu se sve odvija simbolički, odvija se u zamenu, kao surogat: simboličko odlaganje je naš način da proživimo život. To saznanje je rano postala klica razvoja poezije Saše Jelenkovića, i od tog saznanja možemo da krenemo kada se obraćamo njegovom poetskom diptihu koji čine Elpenorova pisma i Elpenorovo buđenje, dve u zamisli i po načinu realizacije povezane knjige.

„Otkriće” Elpenora kao mitskog ne-heroja sposobnog da ponese simboliku (ovog, i svakog) neherojskog doba, razumemo kao retko srećnu okolnost. Iz fonda univerzalnog, ili bar zapadnjačkog predanja, jedan savremeni srpski pesnik odabira jedan homerovski, svakako rubni, lik, i sa njim se kladi na univerzalnu mogućnost razumevanja. Pri tom, značajno je što Jelenković nije najpre pronašao Elpenora, pa govor svoje lirike primerio njegovoj sudbini, nego se dogodilo da je u Elpenoru pesnik pronašao sudbinu koju od početka nastoje da izraze njegovi stihovi. Prepoznatljiva atmosfera rasipanja subjekta, necelovitosti sveta, izmicanja svakog oslonca, koju Jelenković oslikava u svim svojim knjigama bez izuzetka, disciplinuje se ovde pomoću složenog refleksivnog odnosa. Refleksivnog i u doslovnom smislu reči: tamo gde je za stare, počev sa Homerom, bilo moguće prostodušno ispripovedati priču, mi se osećamo kao pred ogledalom. Umesto slike za koju su bili sposobni stari, savremeni čovek vidi odraze, vidi – ili, bolje rečeno, iz ogledala zure u njega, da parafraziramo poznatu Jaspersovu trijadu, čuđenje, sumnja i očajanje.

Zato Jelenkovićev Elpenor nije ni kulturno-istorijska aluzija ili parafraza, ni mitski citat, čak ni podloga palimpsestu koji se vrti u točku večnog vraćanja, odnosno nije samo to – nego obuhvatni izraz egzistencije. Izraz njene mogućnosti. Homerov Elpenor, „ni u borbama jak ni velikim obdaren umom”, strada nepotrebno i bizarno – probudivši se na krovu Kirkine palate, još mamuran, on pada i krši vrat. Njegov nestanak niko od moreplovaca zabavljenih velikim delima ne primećuje, sve dok se u Hadu, kao senka, ne ukaže Odiseju. Elpenorovo buđenje tako označava sam početak izuzetno kratkotrajnog mitskog života ovog ne-junaka; sve što buđenju prethodi, sve što još nije zaboravljeno, samo je san, „san od bezbroj slika”, san kao „prelazak u čisti jezik”.

San, i buđenje: to su ne samo dve najučestalije reči Jelenkovićeve nove knjige, nego i dva momenta u čijem odnosu se zasniva njena dinamika. Ali to nisu dva odeljenja stanja, pogotovo ne dva stanja kojima bi bilo moguće da se pripišu jednoznačna vrednosna određenja. Stari, možda romantičarski pesnički refleks, predstavljaju iskazi kao što je „Smatraj izgubljenim vreme što ga nisi / proveo u snu”, ili određenje sna kao onoga što smiruje, onoga što ukida lutanje. No, opreku između sna i jave u Elpenorovom buđenju nije moguće tako jednostavno razrešiti. San je i „ludilo”, a jak vrednosni udeo pripada rasanjenom – možda onome ko je taj Elpenor mogao da bude!

„Taj”, koji govori i kome se govori, u Jelenkovićevoj poeziji nikada nije bio nedvosmisleno određen, a u elpenorovskom diptihu je odnos između Ja i Ti dodatno usložen. „Elpenorova pisma” mogu se razumeti kao pisma koja piše Elpenor, ali i pisma koja mu odnekud stižu. Izazov se pojačava time što nam se u vidno polje, pored neheroja, stalno upliće heroj, pored Elpenora – jedan od najuzornijih likova zapadnjačke simbolike, Odisej, prvi „moderni” čovek koji na svojim lutanjima sme za sebe da kaže da se zove Niko. Niko, i onaj koji zastupa današnjeg, masovnog, anonimizovanog čoveka. Izgleda kao da pesnik svoj glas naizmenično pozajmljuje čas jednom, čas drugom liku. Podvojena, nemirna, rasuta subjektivnost, kao da neprestano govori (sebi), o slikama (svoje) lične istorije.

Smemo li taj govor da nazovemo razgovorom? Ako se držimo Jelenkovićeve sugestije, odgovor je odrečan. U poslednjem, dvadeset i četvrtom „Buđenju”, on će reći „nema razgovora samo govor”, a rečju „ludilo” sada pokriva i san i budno stanje: „Kada te probude bićeš lud ko je ovde lud”. Rasipanje, odustajanje koje ne vodi dobitku, buđenje iz privida samo da bi se kročilo u neposrednu izvesnost smrti. Nema utehe u tom govoru koji stalno sebe hoće da objasni i opravda, nema utehe uprkos završnoj slici, možda ezoterijskoj viziji, nagoveštaju iskoraka: „otvorena su vrata srca vrata hrama su otvorena”. Vratnice su otvorene, ali da li i za svaki korak? Elpenor, svako od nas, posle buđenja će se zaneti, pasti i skršiti vrat. I ostaviće za sobom otvorena pitanja, zagonetke, samo nagoveštene ishode. Pesnik Elpenorovog buđenja te nagoveštaje otkriva i osvaja zajedno sa svojim čitaocem.

Saša Radojčić