pismo treće
Dolazi doba devičanske ruke, doba spokojstva
i poverenja, dolazi doba smirivanja, prisnih
pokreta, doba istomišljenika, doba najlepših
misli i pomirenja. (Pazi na sebe. Oni će motriti
na mene. O njoj će se starati ribar i njegov
sused.) Nikada više neću zaspati, posmatraću
živote ptica, egzotičnih buba, gusenica i ježeva.
Zima će trajati zauvek, pa ipak, smenjivaće se
prizori beline, sivila i zelenila. Mesečeve mene
rasturaće ono malo sklada sa tužnom i okrutnom
okolinom. Ako nešto poželim da saznam, odgovore
neću dobiti od prijatelja, jer oni su daleko.
Neću izabrati vodiča kroz Pakao, Čistilište i Raj:
poslednje stvari prihvatiću tek na kraju Knjige,
kada jeziku priznam da je od mene načinio krijumčara,
a ja od njega bernardinca. Zaljubljivaću se u devojku
kratke kose, krupnih očiju, kao da mi nije dosta ponavljanja,
kao da od Kjerkegora ništa nisam naučio.
Po usijanoj planeti hodaću korakom nespokojnog,
koji je živeo kratko, jer svaka mu godina beše vek.
Pamtiću ono što drugi zaboravljaju,
stid koji me obuzme biće moja uniforma,
moja ludačka košulja, moj uzaludni viteški oklop.
Istrajnost monaha upražnjavaću
samo u poslovima odmetničkim.
Lakrdijaši će gutati vatru i hodati po žici,
bacaću im novčiće s balkona, za hleb i sreću,
podsmehnućemo se kolektivnoj presudi, zatim ću
u kuhinji sklopiti savez sa povrćem i medom.
Veran ću biti Severu, vetrovima od kojih čvrsne
vosak na pečatima: neće biti truba, lomljave
i neobjašnjivih promena. Sasvim bez posla
ostaće proroci. I kakvim imenom nazvati ono
što imena nema, a bez prestanka grmi o dolasku
doba devičanske ruke?
pismo trinaesto
U škrta vremena prispe putnik na neželjeno
tlo, pa videvši da opstanak je skopčan
s nužnim ustupcima, osvrnu se i nabasa
na smerne susetke. Za razbojem jedna
povest je tkala izmišljajući uvek novog
junaka, no prizor nikada ne dočeka svršetak –
povratak ili nestanak razmetnog sina.
Druga je vezla objašnjenje – belom čipkom –
uokrug priče – kao šećerni preliv vrh
šampite – zavodljivo toliko da skrene pažnju
s praznine što je krasila rukodelje tkalje.
Iako svoje razapinjahu mreže, ne beše načina
ni puta da bi vezilja uzdigla se do umetnosti,
a tkalja umakla banalnosti zanata.
|
pismo dvadeset prvo
... onaj sam čije lutanje nije prokletstvo
lelujanje kroz senke samo je privid
nepogreben nisam sasvim tamo
iščekivanje sa kopna i palube priziva
konačni mir u koji bih mogao
da utonem kada bi prelomili
moje veslo uspravili ga u pesku na obali
zalivši mesto podsećanja medom i vinom
ali i tada bi moja neherojska smrt
stajala na putu spokojstva
ko sam inače ako nisam heroj ili kukavica
sramna je slučajna smrt jer nije posvedočena
mene ne čekaju ne zamišljaju me kako se zamišlja
najduže odsutni nekako su me zanemarili
još uvek sam tu negde zaturen niko me nije video
zaborav nije prava reč niti opazio strmoglavi pad
najgora je od svega raspršenost koja nije kazna
nego iskorenjenost lišena obrazloženja
nikada nikada nikada neću biti bolestan na smrt
u smrti nalazim lutanje
prokletstvo nesmirenosti
nedovoljno mrtav za mrtve
iz živih odsutan i rasut
ovo neprestano izlaženje iz sebe razvejanost
prisustvo u svemu ali nemogućnost usidrenja
u smrti makar u smrti ako se ne može zaustaviti
poigravanje sa uporištem duša gubi
bitku sa telom telo vibrira
…ja znam ko sam…ko zna ko sam ja…
pismo trideset šesto
Onaj koji je smišljao zagonetke i parabole
da bi objasnio i obuhvatio nesreću i sakrio
njenu pravu prirodu i posledice, neman je što
guta vreme. A onaj drugi, što je zagonetkama
slamao kičmu, pretvarao ih u buncanje
samozadovoljnih gmizavaca, umesto saznanja
stekao je bolest, nesanicu, prazninu.
Kratak je i nežan naš život!
|
