PESMA IZ POŠTANSKOG SANDUČETA
Nema više arhipelaga, ni smirujućeg ptičijeg cvrkuta,
Bogovi vinograde ne pohode, ni Diotime nema.
Oče moj,
kuda se sakriti?
Da li pesnički stanovati među pismima,
neplaćenim računima, pozivnicama za književne večeri
i pozorišne predstave,
i tek ponekad se javiti
hartijom oplođenom psovkama apsurda,
bez adrese, bez poštanskog broja.
Bez potpisa.
Oče!
Noktima stružem naslage hipohondrije,
palčevima pritiskam nesanicu,
navikavam se na samoću i glupo uporne radoznalce
koji satima zvone očekujuči da se pojavim
bled i naduven od sna.
Oče moj,
ne navedi me na iskušenje
da pljunem u čelo onima što vire
u poštansko sanduče.
Adam je svakoj životinji nadenuo ime,
ali kako da ja nazovem zver što plete mrežu
između moje senke i mene,
između mene i zida,
između senke i zida.
Zver mi govori da ću postati
čađava ikona na zgarištu.
Nema više ptičijeg cvrkuta,
nema vinograda,
Diotime nema.
Nema arhipelaga odakle bih rečima apostola-voajera,
objavio tačno vreme apokalipse.
UMESTO RAPORTA
''naša deca ne vole bajke igraju se ubijanja
na javi i u snu sanjaju o supi hlebu i kosti
baš kao psi i mačke''
Zbignjev Herbert: ''Izveštaj iz opsednutog grada''
Doći će pred zoru
lukavi spartanski dečaci.
Zastaće pored moje postelje,
razgrnuti bele odore.
Pustiće čopor lisica.
A ja ću svoje izgladnele pse
držati na lancu.
Ustaću.
Boriću se.
Rep po rep bacaću psima.
Kandže i zube trpaću u džepove.
Poslednju lisicu sakriću ispod ogrtača.
Gaziću strojevim korakom
s lisicom u stomaku
prema lukavim spartanskim dečacima.
Umesto raporta
baciću im pre noge
svoju utrobu.
|
USNULIMA POSLANICA
Jer sam odbegao od trpeze zanemelih bogova,
pokupivši ostatke nektara, pre nego se
spustila zavesa na senku ključara.
Jer spavate okamenjenih glava na truloj travi,
kraj zaleđenih reka, opkoljeni ćutanjem zveri,
dok vetar vreba vaše seme posejano,
i ono usnulo u hladnoći.
Jer sam svece povezanih očiju svezao za direke,
da ne gledaju ovu ni tragediju ni farsu,
da svoje prste s vašim memljivim kostima
u žrtvenu jamu ne stavljaju.
Jer buđenje vaše biće mi opomena da ne zaspim,
jer neće imati šta da se sanja osim užasa,
jer ste samo trske na koje ponor diše.
ZBIGNJEVU HERBERTU POSLANICA
1.
Obuzet strahom
od plamenog obruča
kroz koji i pudlice skaču
pristajem
na omču koju nudi Ukrotitelj
vlasnici mučilišta
nose bele rukavice
kožu neguju
kremom od fetusa
2.
premlad sam za igru Kropotkin
nedostaje mi osećaj
za apsurd istorije
premda sam dobro proučio
istoriju apsurda
još uvek me oduševljavaju
Fortinbrasovi projekti
3.
pitam se
pane Herberte
kako izgledaš
dok toneš u san
izgovaraš li stihove
Džona Berimena:
''On je zurio u propast. Ona je zurila u njega''
priznajem
ja bez njih ne mogu da zaspim
da li je brvno po kojem koračaš
trulo od kiša
koje si otpratio
sa suzom u oku
Gospodin Kogito putnik
ne može preko nabujale reke
4.
neko izvan nas
neki demijurg nemi
crta mapu
naših lutanja
izmišlja prošlost
kakvu nam mogu poželeti
samo neprijatelji
drži nas na buđavom hlebu
i bljutavoj vodi
truje grizodušjem
neko izvan nas
povlači liniju
da nas kao kokoši
omeđi glupošću
5.
a mi uporni zidari
zapinjemo na građevini
za koju ne znamo
hoće li nam biti
hraniteljka
ili grobnica
a poezija
pane Herberte
šta je:
najava tragedije ili njeno
odlaganje
|
