BALKAN
Odvojio sam se od senke, od pratilaca
prilježnih poput sitnih ptica na plećima
nosoroga. Ova će ih lenja zver stresti u
Jadransko more. Šta su otkrili
osim razređenog vazduha u ravnici,
ovi ježevi, dabrovi i pande? Sunce
ne vidiš: možda ti kad postaneš čisti duh
zauvek dodele jedan od života pesnika.
Biraš. I nadaš se da ćeš izdržati.
Zarobljen dok sunce ne postane bunker.
Ova se zver oslanja na mrtve duše.
Suncokret, kukuruz, ječam. Ako dodirneš
tlo, nema boga koji bi ostao čitav.
Zbogom ostaj, jabuku sam otrovao.
ITAKA
Sleteo si, glas ti je za leđima. Nikada nisi
sišao pod zemlju, među vetrove, u javu.
Otkuda rasuše seme takvih? Koliko ih samo
čeka na poslednju vatru, pa da se prepuste?
Zaustavljaš se, meto, tako počinje lutanje:
sumnjičav stražar nad oborenim stablom.
A gospodar se ne vraća iz pohoda. Priviđa se
gnevnom: mleko, jagode, disanje košnice.
Hladno žito, hladna mašto: bićeš niko
i poješćeš srce ostrva. Prigušeno, napregnuto.
Kad zavičaja nema, paluba je utočište.
Vezali su te rečima, muzikom, kletvom:
dušo, budiš se uvek u novoj smrti.
Zar nisu rane jedine tvoje oči?
|
BRODSKI DNEVNIK
Kome si poklonjena blaga krvi, topla vasiono?
Čiji um te vodi, kakvim jedrom dišeš? I zvezde
nad tobom: zlatno runo, dar svetkovine.
Nisam blag, pitaš li za mene, plovim
ka sirijskom pesku. Prisno breme vetra:
glas o pomirenju. Podelio sam se divljima
i čistima: onima što izmišljaju svet,
onima koji su ravnodušni.
Majko Božja od pamuka, plamti Tvoja kruna,
kratak je moj dan. Ti što pamtiš, Mati,
daj mi oklop od svetlosti, daj mi strasnu trubu.
Ne vidim sasvim jasno šta mi ti nudiš.
A nikada mi ne donosiš ono malo što želim.
TVRĐAVA
Tvrđavu sam sazidao, nazvao je Patmos
ili Armagedon, da u njoj budem srećan
i potišten, bliže početku i bliže
raskidu, učenik i majstor, odbačen
kako to mogu biti samo požudni
i smerni. Kakva je ovo bolest, šta mi je
ponuđeno da biram? Ljubavnici su kao
nerođeni: ne mare za vidljive granice,
toplim očima pitaju hoće li se vratiti
kraljevi, hoće li ostaviti za sobom
blaženo neznanje ili čistu radost?
Otkrivenje se izliva u tutanj udaljenih
prostora. Osećanje prepuštenosti omamljuje.
Mojim glasom progovara strah od dokolice.
Sledim ovaj lepi poredak, sazvučje žarkog
pojasa i zavejane doline, odjek vodopada
i talasanje žita. Ono što beše ogoljeno,
sada je ispunjeno i usamljeno.
Nakon svake smrti Mlečni put naraste
za jednu kap. Izorana je zemlja oko Tvrđave,
podignut most i, u daljini, umotana prilika,
kao igla, ušiva horizont.
|
