LJUBAV JE KATAPULT
Dolazim po zečijem tragu: uhoda:
ne gaseći voštanicu, patrljak svetlosti.
I pergamente, prašnjave, razvijam,
podozriv prema usnulim glasnicima.
Stražim nad užarenom posteljom:
pozvao bih, ali se neće odazvati
potamnela, prećutkivana, princeza: Umiru,
umesto mene, taoci bratstva savršenih:
kamen sam: ljubav je katapult. Anđeo
kalemi voćke, ogleda se, u kapi rose,
na somotnoj koži breskve: tiho, tiho,
lupka srce, pamukom obložen čekić: ostaje mi
samo glava: vrh čiode na mapi beskraja.
UJED
Sve sam prihvatao: prezir, sablazan, licemerje.
Unedogled, svako mi je bio drag. Ipak, ne beše
mnogo vladara što milostivo držahu skiptar
ponad moje glave: to ne znači da sam nepokoran.
Sa balkona, loman, gledam panoramu: nemi filmovi,
gluva muzika, iskrzana sedišta. Da li osećaš:
vreme nas ujeda, do besnila. Kakve bih novosti
mogao još da čujem? Da sam oboleo od dugotrajnog
kretanje među siluetama? Ništa mi se ne može
dogoditi: malo je mesta gde bi se stvari isprečile
između mene i vremena: prepušten sam teskobi.
Ponekad prislanjam lice na staklo: godi mi osećaj
drhtavice. Koja nagoveštava pomeranje podzemnih
ploča. I samo je Pompeja večna. Zaustavljena.
|
ONO ŠTO OSTAJE
Was bleibt aber
Stiften Die Dichter
F. Holderlin: ''Andanken''
Ponovo treba proći pored istih stvari:
otkriti kuću, ribnjak, verandu i trem.
Izmisliti zagonetke, beskrajne oblike
preokreta. Zatisnuti ključaonice,
iznova se snaći u rečima. Ne zaboraviti
da nakon povratka neizbežno sledi zaborav.
Skratiti put do istine: kroz predele sećanja:
zauvek se raspršiti izvan okvira slike.
Ključeve nositi o pojasu. Prepariranu sovu
držati na ramenu. Ne nuditi rime koje učvršćuju
hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.
Vreme je da se tišina spusti na zemlju:
mrvicama s trpeze da napunim šake.
I da moja melanholija bude večna kao pesak.
JEDNOSTAVNOST
Neoprostivo, traju stvari: ništa im ne mogu
tihe vode, mišji zubi, arlekinske vilice
i dahtanje praznine. Ono što je zaboravljeno
pronašlo je utočište u ogledalu. Ne postoje
prepreke na stazi pokornosti: toliko je snažna
želja za napredovanjem. Rastuži me pogled
na prazne, osvetljene kuće: rasulo je sudbina.
Nigde nema mesta za mene, nigde nisam siguran.
Dugo nisam dodirivao uglačane komade nameštaja,
premeštao slike i fotelje, dugo nisam bio sam,
među stvarima: kao prvi čovek, u prvim danima.
Čeznem za ostrvljem, za dugim, toplim noćima:
poslednji put da osetim jednostavnost. Uljem da
namažem telo, i kliznem, među nevažne ljude.
|
