U VRTLOGU MITOVA
Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni?
Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni? Kosovski mit? Svetosavlje? Zlatne kašike u doba evropskog varvarstva? Usud kumovskog razdora? Ili, naprosto mit da mora postojati mit koji zavodi, inače bi istorija ostala nerešen hijeroglif. Ali, kako najčešće biva, stvari stoje daleko jednostavnije. Život u Srbiji odvija se u znaku dva mita: prvi je mit o tranziciji, a drugi – o povratku bludnog sina. Odbacimo li tranziciju kao tesan i nepodesan oblik da se mitotvorna svest razmaše, preostaje nam pripovest o povratku sina poročnoga kao sasvim podobna da se u punoj raskoši pokaže talenat naroda: potuljeno prihvatanje nametnutog sklopa okolnosti, prigrljivanje i hvaljenje prethodno prokaženog i prognanog, a zatim njegova egzekucija. Ali, ovaj mit ima i drugu, daleko opakiju ravan ispoljavanja. To je ksenofobija, palanačka zatvorenost, samodovoljnost, osujećenost i plemenska strepnja da nas svet, izgnane i demonizovane, ponovo mami i prigrljuje, da bi nas, opijene raskoši i sablaznima bogatstva, mučki likvidirao.

Pesnici su mitove stvarali, sada im preostaje da ih ponovo pročitaju. U knjizi Miodraga Pavlovića ''Svetli i tamni praznici'', objavljenoj 1971, postoji pesma ''Povratak bludnog sina'', koja veoma živopisno predstavlja motiv prevarene žrtve, i nudi mogući odgovor prijatelju iz inostranstva. U Pavlovićevoj pesmi ispričana je istorija posrnuća: poročni sin opljačkao je i oskrnavio porodično gnezdo, odavši se potom skitničarenju i bludničenju s polusvetom. Uzaludno dozivanje zabludelog dalo je tragičan efekat: ''i mnogo je selo već izgorelo s kraja na kraj/kao suvi list u kojem su sklupčane zmije.'' Otpadnik i odrod od civilizovanog, domaćinski uređenog, mada ponešto skučenog sveta, postao je zločinac. Ključni momenat razlaza nije čin otpadništva od doma već zločin. Uređeni svet može podneti pljačku, možda i skrnavljenje, ali ne i teror. Ali, trenutak povratka je neminovan za svakog otpadnika, jer se njime obnavlja smisao pokajanja i velikodušnog praštanja. Nema se više ni gde ni šta krasti, osim u roditeljskom domu, što je vrhunska ironija, jer se sa nečasnim namerama vraća upravo tamo odakle se nečasnim činom uteklo. Ukoljica i palikuća želi da se povremeno skrasi, ali otkud roditeljima onaj opaki sjaj u očima, pritvorna radost zbog povratka bludnika, otkud odluka da ga ''pijanog kolju''? Da li je to osveta moćnog koji ne prašta prevaru i zločin? I zašto je okrutna, toliko brutalna da prerasta u nepotrebno mrcvarenje? I u čemu je zapravo smisao povratka: U iskupljenju za zločin prinošenjem sebe na žrtvu ili amnestiranju krivca da bi mu već u sledećem trenutku bio zadat mučki udarac, za pouku? Mit o povratku poročnog sina u bogato roditeljsko gnezdo, sve više se utiskuje u svest ovdašnjih bludnih sinova. Metaforično i sablasno, ali privlačno zvuči ova priča o sinu – kurvaru i zločinu i roditelju – egzekutoru. Kroz ovaj mit precizno je iskazano zaziranje od civilizovanog izlaska u svet, zapravo od povratka u njega. Biti grub i nasilan, bežati u teror nad drugima iz straha od nepoznatog (koje i nije sasvim nepoznato jer se u njemu nekada obitavalo, ali se sada strahuje od partnerskog odnosa međusobnog uvažavanja), jedno je od mogućih – najlakše rešenje. Pavlović u svojoj pesmi ne kaže zašto je poročni sin počinio zločin, on događaj predstavlja naglašavajući motive žrtve, povratka i pokajanja.Razlog odmetništva nije moguće racionalizovati, ali onespokojava i smo pomisao da je gozbena trpeza postavljena, susedi pozvani, a povratnik ovenčan da bi bio žrtvovan. Ili možda samo kažnjen?

U mitotvornoj svesti primer poročnog sina dobija na značenju utoliko više što nije jasno nudi li roditeljski dom ruku prihvatanja i pomirenja ili se iza obećane sablažnjive raskoši krije podmukla odmazda. Na ovaj način mitotvorni narod dobija alibi za odustajanje od integracije u porodicu kojoj pripada, odustajanje koje nema nikakav drugi uzrok i opravdanje osim straha da će biti na prevaru žrtvovan i po ko zna koji put nepravedno (?) kažnjen.