O PUTOVANJU I SMRTI
Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Ako prihvatimo tezu da ''mors definiri nequit'' (smrt je nemoguće definsati), i priznamo nemoć da je racionalno pojmimo, definišemo, i iskustvo koje s njom imamo prenesemo drugima, da li se tada nalazimo na pragu saznajne kapitulacije ili na početku velike avanture pesništva? Odnos književnosti i smrti prepun je napetosti i počiva na spremnosti da se kreacijom, koja se prema rečima Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis, osmisli čovekova upućenost ka smrti. Pesništvo neguje osoben pristup odnosu ljubavi i smrti: pesnikov susret sa smrću oblikovan je jezikom koji je u potpunosti otvoren za krajnji ishod čovekove egzistencije. Jezikom koji upućuje u predeo gde je imenovati isto što i biti. Onaj koji ne pristaje na ćutanje pruža pravi dokaz da je živ ne samo biiološki, već onotološki – da poseduje moć oživljavanja stvari – poiesis. Čak i kada Tanatos potpuno ovlada, pesma predstavlja snažan signal života, i u tome je lepota njenog pararec8.htmldoksa. Pesma imenuje, oživljava, jer je i biblijski, Adamov čin imenovanja životinja, pre svega pesnički čin. Gotovo da je moguće zamisliti praoca ljudi kako sastavlja svoju veliku, neponovljivu pesmu od imena životinja.

II


Pesma ''O jednom neobičnom putovanju'' Aleksandra Ristovića samo naizgled tematizuje uobičajeno shvatanje smrti kao poslednjeg putovanja. Ali, Ristovićev magični, siloviti talenat preobrazio je ovu konvencionalnu temu i uveo nas u vrtloglavu igru otkrivanja i izmicanja smisla. Pogledajmo, dakle, pesmu:

O JEDNOM NEOBIČNOM PUTOVANJU

Pa s kime to sad putujete, draga moja,
onom železnicom iz našeg detinjstva, sedeći,
kraj otvorena okna, igrajući se vazda jabukom il' cvećem.

Sto čudivišta gleda vas izbliza,
čas malih kao kuhinjska kašika,
čas ogromnih kao nebo, Bog i zemlja.

Uskoro ćete stići kud ste naumili,
naravno bez mene, budući da sam mrtav,
budući da sam jedan od onih duhova
koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.

No već je studen u vašem vagonu,
daju vam ćebe, kapu, vunenu odeću,
doista naklonjeni su vam putnici od voska, uz to i stidljivi.

Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,
u grad u kome nema nijednog časovnika,
nego su u kućama i napolju umesto njih

senke, vetar, senke. A sada i vi, draga moja.

''Pa s kime to sad putujete, draga moja'', odzvanja ne samo kao pitanje, već kao implicitan poziv pomalo nalik na stih T.S. Eliota ''Let us go then, you and I'' iz ''Ljubavne pesme Alfreda J. Prufroka.'' Ali, sličnost je, zapravo, samo prividno na planu zvučanja. Tema putovanja je otvorena: linearno kretanje, odmotavanje klupka, nizanje reči, zatim ćutanje. Smrt se, kao stvarni junak ove pesme, još uvek ne pojavljuje onim intenzitetom koji bi se mogao očekivati od dela koje nju uzima kao primarnu temu. U tome je magija Ristovićevog poigravanja, jer sve do sredine, dakle do treće strofe, neće biti pomena o smrti niti o umiranju. Međutim, da bismo jednu pesmu otključali, neminovno je da pođemo od suštinskog, najtežeg pitanja: ko peva?

U trećoj strofi, drugi stih, pesnik se legitimiše kao umrli, onaj kojeg nema, a čije prisustvo osećamo u izuzetnim, spiritualnim vrhuncima naših života. Ali, onaj kojeg nema govori! Govor o smrti znači poricanje smrti. Biti živ, a obraćati se glasom umrlog iz pesme, i još više: ostvariti sublimnu, spiritualnu identifikaciju sa bićima koja znaju unapred i znaju kuda smrt vodi i otkuda smrt dolazi. Tamna je i zagonetna ova Ristovićeva pesma. U trenutku kada sam pomislio da je glas umrlog odao poslednju tajnu o sebi, iznenadilo me nimalo prijatno pitanje: ako je, u pesmi koja opeva putovanje u smrt, onaj koji govori mrtav i pridružen vojsci onih koji znaju (''čitaju iz zatvorenih knjiga''), kuda se to uputila ona kojoj se obraća? Zar naše poslednje boravište nije zajedničko? Izuzmemo li, naravno, pučke predstave o raju i paklu. Bliska mi je ideja, sasvim paganska, o zajedničkom boravištu svih duša, i takvo shvatanje, verovatno, utiče na čitanje ove Ristovićeve pesme. Had ili Šeol, to su mesta koja ukidaju mogućnost teoloških podvala.

III


U smrti čovek gubi telesnost, ali progovarajući, iz pesme, o smrti, pesnik sebe pronalazi. U čemu? Pre svega u saznaju da se već nalazi u prostorima gde vreme ne važi. I tu se Ristović nadmoćno oglašava, paradoksom: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika.'' A kako će biti izmereno zakašnjenje, ako ga bude? I kako se stiže na vreme, tamo gde vreme ne postoji. I još: kako se zove merna jedinica za oznaku raskoraka između večnosti i prolaznosti? Jedan od mnogih odgovora na poslednje pitanje mogao bi da glasi: sloboda prevazilaženja egzistencijalne ograničenosti – pesma kojom se uspostavlja izgubljena harmonija.

Pesma kao najčistiji izraz Jezika pruža najdublji uvid u Vreme. Jer čak i Vreme, govorio je W.H.Odn, poštuje Jezik. Na ovaj način poezija se javlja kao univerzalna transparencija ne samo Jezika, već i Vremena. Jer, kako kaže Rudolf Berlinger: ''Vreme se ukida u večnosti, trenutak koji vremenuje u vremenu postaje uvek-bivajuće prisustvo u večnosti''. Ristovićeva pema govori o putovanju kao nameri da se stigne tamo gde prestaje važenje konvencionalnih kategorija iskustva. Kako god se odlučili da nazovemo to mesto.

IV


Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Nije smrt jedini junak ove pesme. Postoji i ona kojoj se lirski glas obraća sa ''draga moja''. U kakvom se prostoru kreću ova neimenovana buduća mrtva draga (Ristović briljantnom ironijom preokreće romantičarski obrazac umrle drage u motiv voljene koja je krenula ka smrti, ali koja ipak nije više živa, baš zato što je njena ontološka pozicija unapred obeležena izvesnošću odredišta), i lirski glas koji je istovremeno i narator i vodič? I kakav je njihov ontološki status u svetu pesme?

Prvu strofu obeležava upitanost o identitetu pratioca, a ne ono što bi moglo biti očekivano – upitanost o cilju putovanja. Ovo je pitanje sasvim retoričko, jer se na njega ne odgovara, niti pesnik insistira na odgovoru u daljem toku pesme, već odmah, u drugoj strofi, glasom vodiča, opisuje prizor koji se vidi kroz otvoren prozor železničkog vagona. A prizor je potpuno u duhu slikarstva Hijeronimusa Boša: junakinja pesme postaje predmet opservacije nekakvih čudovišta koja s vremena na vreme menjaju svoje dimenzije od minijaturnih do džinovskih. Treća strofa nudi, osim pomenute spiritualne identifikacije (''budući da sam jedan od onih duhova/koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.''), i nešto što je karakteristično za dobru poeziju: izbegavanje konkretnog odgovora, preciznog uputstva, dovršene slike. To znači da lirski glas, za sada, izbegava konkretno imenovanje odredišta, cilja putovanja buduće umrle drage. Stihom ''Uskoro ćete stići kud ste naumili'', Ristović naglašava aktivizam svoje junakinje i njenu obeleženost vremenom, prolaznošću, upućenošću ka neuhvatljivom i nedosežnom, sve osobine koje naročito dolaze do izražaja kada se u četvrtoj strofi pojave oni drugi, na početku pesme nepomenuti, o čijem je identitu pesnik upitan (''Pa s kime to sad putujete''), a koji se sada pojavljuju kao porozni, ukočeni, zaustavljeni u trenutku bezvremenosti, rečju ''putnici od voska''.

V


Pesma ne daje odgovore, ona samo podstiče na upitanost bez koje nema osmišljavanja. Zapitajmo se još jednom ko peva, čiji glas čujemo kao glas vodiča, duha zaštitnika? Ristović svom lirskom glasu daje status bića iz višeg registra egzistencije, predela Helderlinovske svetlosti koja, zlatna, sjaji i mrtvima. Njegov je glas zapravo šapat, a šapatom se saopštavaju velike i tajanstvene stvari.

Kuda putuje voljena? Ristović nas suočava sa središnjim problemom literature XX veka – problemom vremena, problemom koji je uglavnom bio predmet najznačajnijih romana prethodnog stoleća. Grad u kojem nema nijednog časovnika postaje konačno odredište, prostor u kojem je ukinuto vreme. Ne postoji, dakle, mogućnost rekapitulacije: došlo se do kraja, natrag se ne može, dalje se nema kud, nepobitnost i bezizlaznost smrti je potvrđena. A gde je čovek koji je mrtav? Na kojoj tački u prostoru, u kojem vremenskom trenutku se odvojio odone kojoj se obraća, gde je skrenuo, odakle govori? Iz sebe samog progovara lirski glas, onaj ''bez mene, budući da sam mrtav''. Tačka i trenutak razdvajanja jeste sama pesma, onaj prvi njen stih, pomalo šeretski intonirano pitanje: ''Pa s kime to sad putujete, draga moja?'' Postoji još jedno mesto u ovoj pesmi koje navodi na izvođenje komplikovanih metafizičkih zaključaka. Ono glasi: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika,/nego su u kućama i napolju umesto njih//senke, vetar, senke. A sad i vi, draga moja.'' Umesto ritmičkog otkucavanja časovnika, umesto zanjihanog klatna, peščanog sata, klepsidre, Ristović nudi sablasni ritam: senke, vetar, senke. Tako smo se našli potpuno izvan života, a krenuli smo s jabukom ili cvećem, prošli kraj grotesknih bića, doživeli studen (metafizičku kao i egzistencijalnu), dobili ćebe, kapu, toplu odeću (kao poputninu za drugi svet), naklonost već uronjenih u bezvremenost, i na kraju postali deo monotonije u predelu gde je objavljeno nepostojanje Vremena.

Na koji način ova pesma opovrgava tezu o čovekovoj isporučenosti smrti? Pre svega zato što je lirski glas nadmoćno svestan svog ontološkog statusa i sopstvene povlašćenosti koju mu je upravo smrt omogućila. A zatim i zbog nameravanog putovanja voljene, odluke kojom je sebe, pre nego što je i krenula, već prebacila na drugu obalu. I pre svega jer zna kuda je krenula, kao što lirski glas zna tajne zatvorenih knjiga.

VI


Čudesni svetovi se otkrivaju u poeziji Aleksandra Ristovića. Lirska atmosfera prožima groteskne likove i situacije, profano se sreće sa metafizičkim, nestaju granice između realnog i fantazmagoričnog. Ristovićje na svet gledao okom pronicljivog posmatrača, iskazivao čežnju za detinjstvom, sećanje senčio setom i bio, istovremeno, blagonaklono ironičan. O smrti je pisao često, mnoge njegove knjige imaju ovu reč u naslovu ili je asociraju, kao ''O putovanju i smrti (1976) i ''Nigde nikog'' (1982).

Ristović je metafizički pesnik u pravom smislu reči. I ova pesma, ''O jednom neobičnom putovanju'', svedoči o snazi, gospodstvu i veličini njegovog pesničkog dara.