S KNJIGOM RILKEA U RUCI
Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''.

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''. Za ovu priliku odabrao sam jednu neobičnu pesmu Aleksandra Ristovića, iz knjige Pesme 1984-1994, naslovljenu ''Događaj od posebne važnosti''. Evo pesme:

Događaj od posebne važnosti

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rilkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.

Izvesno društvance, žovijalno sasvim, opisano u Ristovićevoj pesmi, nikuda nije krenulo, pre bi se moglo reći da kretanje ''ukrug'' ima simboličku funkciju kojom se predstavlja ritualna socijalna radnja, čija nam svrha nije jasna, osim ako nismo skloni da ovu sekvencu, opisanu u pesmi ''Događaj od posebne važnosti'', sagledamo kao citat iz nekog Felinijevog filma. U svakom slučaju sastav ovog društvanca veoma je zanimljiv: u pretposlednjoj strofi Ristović uočava dva pesnika, retoričara i liričara, oba sa prevezom preko očiju, našminkanih usta. Neki od članova ovog tajanstvenog serkla imaju ''knjigu Rilkea u ruci'', ne kaže se koju, da li su to Rilkeove pesme, pisma, ili možda ''Zapisi Maltea Lauridsa Brigea''.

Ristović im stavlja u ruke Rilkeovu knjigu kao jasan znak namere da se opredeli, da označi šta ga to kao pesnika zanima: svet preobražen pesničkim činom, nastojanje da se vidljivo preobrazi u nevidljivo, kao čin potiranja suprotnosti između života i smrti. Vidljivi svet, sve one čudesne, fantazmagorične prilike iz Ristovićevih pesama, nisu ništa drugo nego one rilkeovske ''stvari koje su svesne našeg postojanja'', svet negde ''iza sveta'', perspektiva malo pomerena, neobičan ugao kamere, viši stepen realnosti, prizori i likovi vidljivi tek oku sklonom da gleda kako bi obogatilo svoje unutrašnje obilje.

A kada je o vidljivom reč, nužno se nameće i pitanje istinitosti, mere u kojoj je ono što zapaža pesnik zaista ono što postoji, ili preciznije: pitanje preobražavanja na daleko nižem nivou nego što je metafizički, preobražavanja kao šminkanja stvarnosti, neke vrste krivotvorenja, prikrivanja istine. Dilema je stara i oko nje su polomljena mnoga polemička i teorijska koplja i tiče se mimetičkog karaktera pesništva, i Ristović je ovlaš ali majstorski tretira. Tu je najpre Homer, kod Platona često navođen da bi se diskreditovala saznajna vrednost pesništva, ovoga puta Homer naizust naučen, i u pesmi pomenut kao poligon za bestidno udvaranje, ali kao i Rilke, u ulozi okvira za događaj ''od posebne važnosti''. Namerno odlažem trenutak otkrivanja događaja od posebne važnosti, nikako zbog toga da bih pojačao njegov efekat, nego da bih naglasio važnost motiva šminkanja.

Retoričar i liričar prisutni su ovde su kao dva lika pesničkog izražavanja, a prevezi preko očiju i našminkana usta svedoče o načinu na koji se Ristović u ovoj pesmi poigrava, sasvim nezlobivo, sa pesništvom: ono je slepo, ono je ništa drugo do ''šminkanje'' istine, ali...onaj dečak koji recituje Homera i društvance ljubitelja Rilkea, na svoj, pomalo iskošeni način, afirmišu poeziju kao unekoliko vrcavu, žovijalnu delatnost duha. Ni Homer, niti Rilke nisu ovde pomenuti onako kako se to najčešće čini – literarni citati uzornog učenog pesnika, oni ovde funkcionišu u pomalo grotesknom ključu, koji im ne oduzima ništa od njihove veličine, naprotiv, oni ovde svedoče, svako na svoj način, o različitim modelima pesničkog iskaza, lirskom i retoričkom, pri čemu je onaj prvi, Rilkeov, u funkciji približavanja sveta ''više realnosti'', dok Homer opstojava kao paradigma herojskog sveta prepunog ''događaja od posebne važnosti''.

Zašto je Ristović ovako naslovio svoju pesmu, koji je to poseban događaj na koji se pesma odnosi? Pozornica zbivanja je sledeća – nekakvo društvance cirkuliše unaokolo s Rilkeom ''u ruci'', prsato devojče hladi se zelenom maramicom, efeb recituje Homera gospođi u pristojnim godinama koja mu premešta svoju ruku od kolena ka ''izvesnom'' mestu, lirski pesnik i pesnik retoričar, prevezanih očiju, našminkani, još uvek se motaju unaokolo, i sad sledi finale, majstorski Ristovićev preokret: '' Nego i ja sam tu negde, zauzet/oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,/pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.'' Događaj od posebne važnosti izostaje sasvim, čitava scena predstavlja jedan jedini događaj čiji je vrhunac u pokušaju kokošaka da uzlete više od obližnjeg drveta, onamo kuda nikada nisu letele.

Kao što iz našminkanih usta pesnika mogu da izađu samo krivotvorene i neistinite reči, kao što je pesništvo, sasvim moguće, i samo, jedno veliko prikrivanje istinskog stanja i poretka stvari u svetu, tako i ove kokoške pokušavaju ono što nikada pre, niti jednoj iz vrste nije uspelo – da se vinu onamo kuda bi se i pesnici najradije vinuli, samo da im nije preveza na očima i našminkanih usta. Jer, niti kokoške lete, niti poezija služi nečem drugom, osim možda udvaranju, i čemu onda Rilke, čemu strašni anđeli, čemu pretvaranje vidljivog u nevidljivo, ako je jedina izvesna istina da, ma koliko očekivali događaj od posebne važnosti, šta god taj obećani događaj mogao da predstavlja, sve se na kraju svede na trapavi lepet zakržljalih krila i nešto prašine unaokolo.