NISAM VIŠE TU
Pesnička kreacija počiva na nepoverenju prema racionalnom i u sebe zatvorenom sistemu hijerarhija, bilo da se radi o svetom ili svetovnom; pesništvo je oslobađanje od zavisnosti, pesništvo je promena gravitacije, ponovno stupanje u život i neprestano odlaženje i povratak. bez promene mesta. Jedna knjiga pesama, kao što je Kora Vaska Pope, usklađuje daljinu i unutrašnje, ona je dnevnik napredovanja prema nedohvatnom koje se uvek nalazi daleko u nama. I, naravno, poezija je uvek opsednutost.

Pesnička kreacija počiva na nepoverenju prema racionalnom i u sebe zatvorenom sistemu hijerarhija, bilo da se radi o svetom ili svetovnom; pesništvo je oslobađanje od zavisnosti, pesništvo je promena gravitacije, ponovno stupanje u život i neprestano odlaženje i povratak. bez prorec7.htmlmene mesta. Jedna knjiga pesama, kao što je Kora Vaska Pope, usklađuje daljinu i unutrašnje, ona je dnevnik napredovanja prema nedohvatnom koje se uvek nalazi daleko u nama. I, naravno, poezija je uvek opsednutost.

Kretanje je autentično samo ako je kretanje u duhu, kao što je život autentičan samo u neprestanom dopunjavanju sa smrću. A poezija? Poezija ne tumači, niti odgovara. Možda je netačno reći da poezija postavlja pitanja. Poezija iznenađuje.

Postoje u Kori dve pesme u kojima Popa iskazuje iskustvo nadilaženja koncepcije čoveka ka fiksiranog, datog bića. To su pesme ''Odlazak'' iz ciklusa ''Opsednuta vedrina'' i pesma broj 9 iz ciklusa ''Daleko u nama''. Nisam više tu/S mesta se nisam pomerio/Ali tu više nisam – pokušajte da zamislite temeljnije i neuhvatljivije izmicanje pred pretragom duboko unutarnjeg. Jer ova pesma je upravo to: osvetljavanje preimenovane strukture telesnog. Vodenica u senci rebara/Zrelu prezninu melje: srce koje ispunjava najveću svoju slobodu – pretvaranje praznog u ispunjeno. Pesnik uvek napušta, pravi pesnik nikada ne ostaje na istom. Popa predaje tajnu: odlazak je spoljašnja nepomičnost, unutrašnje talasanje (meljava vodenice, njihanje čamca). Spoljašnje i unutrašnje, površina i dubina, međusobno se poništavaju. Nisam se pomerio, ali više nisam tu.

Telo je mala kutija, tama i praznina tela traže da budu otkrivene: čula kojima pesnik to čini, primajući svet u sebe i dajući sebe svetu, probijaju koru – omotač duboko unutarnjeg, najtiše tajne čoveka.

Deveta pesma ciklusa ''Daleko u nama'' zaoštrava teskobnu ontološku situaciju. Teškoće nastaju ako ovaj ciklus čitamo samo kao ljubavnu poeziju: agon suparnika tada se svodi na samo jednu dimenziju ispoljavanja bića. Ali, Popa nam saopštava nešto o skrivenoj moći, pritajenoj ispod uspavanih čula: probuditi se i napustiti telo, ćutanjem kao načinom nadilaženja neizrecivog. Jer iskustvo odlaska istovremeno je velika milost i otkrovenje: ponovo stečena najviša sloboda da se počne iznova.