SVE STARO
Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ako je i postojalo nadahnuće, ustuknulo je pred iskušenjem ukrštanja iskustva i snoviđenja. Ako treba pisati poeziju, onda ona treba da bude prevaziđena, ali tako da zapravo bude nadmašena. Ako poeziju treba objavljivati, onda ne treba negovati nadanje da čitanje poeziju oživljava, naprotiv, sve više izgleda da čitanje oduzima vitalnost poeziji jer nije čitanje nalik disanju; ako poeziju treba objavljivati tada treba biti prisutan neprestano, ali uvek već prekinut slučajnošću izbora. Bez straha da će poezija ostati neprimećena, nestrpljiv da se pesma otkrije, savremeni pesnik može biti mučen istim užasom koji je obuzimao Leonarda pre nego što bi hteo da slika. Sve staro, dakle, ponovo je novo.

Blanšo je verovao da čitati ne traži čak ni obdarenost i da se na taj način ispravlja nepravda prirodne prednosti koju ima pisac nad čitaocem. Ali ni čitanje više nije tek linearno kretanje kroz tekst. Naročito ne čitanje poezije. U romanu ''Kosmopolis'', Don DeLilo opisuje besanu noć finansijskog magnata Erika Majkla Parkera: ''Pokušavao je da se uspava čitanjem, no to bi ga smao još više razbudilo. Čitao je naučna dela i poeziju. Voleo je kratke pesme pedantno postavljene na beli papir, nizove vrelih alfabetskih žigova utisnutih u hartiju. Zahvaljujući pesmama postajao je svestan vlastitog disanja. Pesma je ogoljavala trenutak do najtananijh pojedinosti kakve on obično nije umeo da uoči. U tome se ogledala nijansa svake pesme, makar za njega, noću, tih dugih nedelja, sa svakim novim dahom, u kružnoj sobi na vrhu tripleksa.''

Ali mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.

Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule...o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedestih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.

Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.

Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.

Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.