PESOINA I PAUNDOVA TRAFIKA

Emil Sioran je nemilosrdan: ''U životu jednog pesnika uspeha ne može biti''. Već iz nekoliko sledećih rečenica Kratkog pregleda raspadanja jasno nam je na šta misli najveći i najmračniji gnostik dvadesetog veka. Njegovo sumiranje je paradoksalno, ali ništa manje okrutno - pesnikova moć dolazi od svega što nije preduzeo, od beskrajnih trenutaka prožetih nedostižnošću. Ali, šta je to pesnik mogao preduzeti, a nije, i baš zbog toga je njegova moć nedosežna?

Metafizika je posledica lošeg raspoloženja, napisao je Fernando Pesoa u pesmi ''Trafika''. Poezija je neprestano preispitivanje identiteta. Trafika u Pesoinoj pesmi postala je simbol prostora izdvojenog iz svakidašnjice baš zato što je centar oko kojeg se svakidašnjica okreće. Trafika je povod da Pesoa izrazi viziju iščezlog sveta, koji kao da je usisan u crnu rupu, dok njegova nesavršena replika nastavlja da živi u drugoj galaksiji. ''Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?'' Pesnik je uvek u kavezu, onom koji svet napravi za njega (i doslovno, u Paundovom slučaju), ili u onom koji unutar sebe samog pesnik načini od sopstvenihi strahova, promašaja i sumnji. Ništa od nabrojanog nije manjkalo ni Pesoi niti Paundu.

Ezra Paund ispisuje stihove pesme ''Ostrvo na jezeru'' kao mali program svog budućeg, mirnog života, u obliku molitve Veneri, boginji lepote i ljubavi, i Mekuru, zaštitniku lopova, moleći ih da mu podare, kad za to kucne čas, omanju duvandžinicu, prepunu mirisnih cigareta, mirno svratište prostitutki: ''Daleko od tog prokletog spisateljskog posla,/u kojem je čovek bez prestanka/upućen na svoju glavu.'' U ovoj pesmi jedan detalj mi je privukao pažnju: stih ''kad za to kucne čas''. Koji je to čas u kojem pesniku dođe na um pomisao da odustane od poezije? Da li je to trenutak u kojem shvata da njegova poezija više nije oštra poput arapskog noža? Trenutak u kojem za pesmu nema više mesta u svetu, trenutak u kojem se poezija pokazuje kao nepotrebna? Jer, poezije nema na trafikama, baš kao što na trafikama nema ni metafizike. Ili, moguće, poezija prestaje tamo gde počinje metafizika trafike? Jednostavno, postane nepotrebna ma koliko bila velika i vredna. Možda tim nepotrebnija što je veća i vrednija, jer nema svrhe da postoji u svetu o kojem se u stihu nema šta reći a da se stih ne obezvredi i obesmisli.

Pesoa pripaljuje cigaretu ne bi li promislio kako da napiše stihove kojima bi opovrgao smrt poezije. Paund čezne za duvandžinicom u koju bi se povukao zato što je poezija postala previše naporna.

Šta preostaje pesniku? U čemu je njegov neuspeh, i kako je moguće da njegova moć dolazi od svega što nije učinio? Imao sam stihove u kojima me nije bilo. Bio sam u stihovima koje nisam nikada napisao. Radovao sam se neotvorenoj knjizi pesama, kao što sam se radovao belom papiru, a kasnije i ekranu koji ću ispuniti stihovima. Patio sam jer neke pesme nisam napisao, baš kao što me bolelo što sam neke napisao. Kao što je bolelo dok sam ih pisao, i kao što je bolelo zato što nisam mogao da ih pišem.

Telo ne može da napusti svet. Kao što ni duša ne može da napusti sebe. Niti zvezda može da obasja samu sebe. Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje. Silazimo, uvek silazimo, prolaznici koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom vagonu niko se ne usuđuje da sedne na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.